Životna filozofija Živorada Vasića podrazumeva jedan važan postulat – neprestani rad na sebi. Njegova poslovna filozofija takođe zvuči jednostavno, a jako mnogo znači – radi ono što voliš.
„Nikad ne bih napustio hotelijerstvo, jer verujem da treba da radiš ono što voliš. Iako sam za ovih dvadeset godina prošao mnogo toga, dan ne prođe da se ne osećam zahvalno zbog svog posla”, tvrdi Živorad Vasić, Viši potpredsednik Delta Holdinga i od 2017. najmlađi regionalni direktor InterContinental Hotels grupe, zadužen za Balkan. Strast s kojom govori o svom poslu sugeriše da je britanski lanac međunarodnih hotela napravio odličan izbor.
U kakvim hotelima volite da odsedate? Kako formirate utisak o prostoru u kojem ranije niste bili?
Privatno ne odsedam u hotelima InterContinental grupe, iako imamo povoljne cene za zaposlene, upravo da bih video kako radi konkurencija u našem, luxury rangu od četiri i više zvezdica. Korporacija je nedavno kupila lance hotela Six Senses, Kimpton, Regent, već imamo linije InterContinental, Crowne Plaza i Indigo i važno je biti korak ispred. Utisak o boravku ne zavisi od toga da li sedimo u Minoti stolici ili njenoj udobnoj kopiji, već od toga kako se zaposleni ophode prema gostu. Osmeh ne košta ništa. Nedavno sam boravio na Kipru. U hotel iz jednog poznatog lanca smo stigli oko tri izjutra. Dočekala nas je mračna atmosfera, recepcionar je pušio cigaretu, a nisu imali ni punjač za kontinentalne strujne utikače. Sutradan je bila druga priča, ali mi je trebalo dva dana da zaboravim prvi utisak. Ne bih pričao ovako slobodno da ovaj hotel u kojem smo sad nije bio u lošem stanju kada sam se 2008.vratio iz Amerike. Podmladili smo radnu snagu, obezbedili obuke i tu i tamo ulagali. Volim da kažem da je šminkanje stare dame bilo dovoljno za zauzeće od 70 do 80 odsto. Takođe, to što je InterContinental u Ljubljani ogromna investicija i moderan hotel od pet zvezdica ne bi vredelo da tamo ne radi 105 ljudi spremnih da izađu u susret željama svakog gosta. Isto važi i za InterContinental u Bukureštu – zdanje je iz sedamdesetih, ali mladi ljudi postižu sjajne rezultate.
Postoje li rutina ili ritual kojima započinjete dan?
Prvo čitam noćni izveštaj o situaciji u hotelu. Potom pristupam uobičajenoj rutini – pranje zuba, brijanje, kafa. Ne verujem u dolaske na posao u sedam ujutru i u kancelariji sam uglavnom oko pola devet. Čitam novine Boston Globe, jer sam živeo u Bostonu. Popijem pola čašice ceđenog limuna s maslinovim uljem i čašu sveže surutke. Nije najukusnije, ali pozitivno utiče na zdravlje. Posle čitanja vesti održim stojeći sastanak s rukovodiocima sektora koji zovemo stand up kako bismo u okviru od desetak minuta pokrili sva važna dešavanja u hotelu. Trebalo nam je vremena da se naviknemo na kratke sastanke kakve sam video tokom sedamnaestogodišnjeg života u Americi, jer mi u Srbiji imamo potrebu da vrlo široko objašnjavamo sve situacije uz rizik da kažemo vrlo malo. Priznajem da sam ranije imao manir da samostalno donosim zaključke. Sada definitivno dajem priliku svojim saradnicima da daju svoje mišljenje.
Koja je vaša životna filozofija?
Kada sam pre dvadeset godina diplomirao hotelijerstvo na bostonskom univerzitetu, povratak u Srbiju nije bio opcija zbog bombardovanja. Od desetak ponuda za posao koje sam dobio u Americi, prihvatio sam onu iz Hajata, jer je to bio jedini međunarodni hotel koji je tad radio u Srbiji. Mislio sam da ću tako sebi da olakšam povratak. Kada su oborene „kule bliznakinje”, u Hajatu smo s 28 menadžera spali na 11 i bukvalno smo vodili ceo hotel – nosili smo kofere, dočekivali goste, radili na vratima. Već tada sam bio svestan da je hotelijerstvo moj izbor za ceo život. Dan ne prođe, bio dobar ili loš, da se ne osećam srećno i radosno zbog svog posla. To je moja filozofija – radi ono što voliš. Ne živim u oblacima i znam da ljudi nekad moraju da rade bilo šta kako bi prehranili sebe i svoju porodicu, ali ne razumem ljude koji ne vole ono što rade, a mogli su da biraju. Iako me je Delta Holding uključio u nekoliko poslova, nikada ne bih napustio hotelijerstvo. Hoteli su gradovi za sebe, svetla se nikad ne gase i nešto uvek može bolje.
S obzirom na obrazovanje i ogromno iskustvo, da li i dalje nalazite mesta za rad na sebi?
Imam kouča u Londonu s kojim skajpujem dva puta mesečno po tri sata. I dalje učim – ako nam je zauzeće 92 odsto, učim da kažem da nije 94, učim kako da kažem „ne” ljudima, učim da ne ulepšavam stvari, što je sve češća pojava u Srbiji… uvek snimam svoje javne nastupe kako bih posle mogao da ih pogledam. Učim da imam pravilan nastup i pokret jer je govor tela veoma važan i mnogo govori sam za sebe.
Sigurno ima mesta i za hedonizam?
Volim da probam nove restorane, ali više volim da idem u šest ili sedam mesta gde se osećam kao kod kuće. Uvek pokušam da povedem porodicu, bilo da se nalazim s prijateljima ili poslovnim partnerima. Volim i različite „fantazi lige” vezane za američki fudbal, pa je dobro što sezona traje samo pet meseci godišnje. Taj period od 4. septembra do Superboula je posvećen američkom fudbalu, dobroj pici, uglavnom iz restorana Piazza, dobrom vinu ili pivu. Naposletku, volim godišnje odmore, premda nemam mnogo slobodnih dana. Trudim se da s porodicom posetim neku netaknutu destinaciju sa što manje TV ekrana, mobilnih telefona i ostalih komunikacijskih čuda tehnike. Zbog supruge i sina uvek želim da budem bolji čovek u privatnim i poslovnim odnosima.
Koji deo sveta je ostavio snažan utisak?
Moj sin je tek napunio osam godina i nadam se da neće čitati prvi deo mog odgovora. Kad je bio mlađi, jednostavno nije bilo moguće da ga vodimo na Kubu. Supruga i ja tada nismo samo posetili Havanu i Varadero kao većina turista. Pre dve godine smo svi otišli u Meksiko gde smo videli i Čičen Icu i malu prodavnicu u kojoj se prodavalo samo oko 40-50 veoma jeftinih proizvoda. Malo stepenište vas odatle vodi na more s autentičnim ribljim restoranom. Pre tri godine smo obišli Ameriku. Iako smo obišli Istru mnogo puta do sada, uvek nađemo nešto novo i nepoznato. Volimo da istražujemo mesta i načine na koji ljudi žive. To je odličan vid obrazovanja deteta.
Kako birate saradnike?
Na poslovnim intervjuima, volim da pravim značajne pauze i da pustim druge da pričaju. Današnje generacije su umrežene i napuštaju posao zbog veće plate. Zato izbor saradnika mora da obuhvati detaljan intervju i temeljnu procenu CV-a – da li je osoba lako menjala poslove, da li je priložila svoju sliku… a intervjuisao sam više od deset hiljada ljudi za ovih dvadeset godina, od recepcionara do menadžera. Ne možete verovati samo svom iskustvu ili intuiciji. Lepota tog procesa je što možete da se hvalite kad otkrijete dobrog saradnika. Čest problem u Srbiji je potraga za potencijalnim dobrim naslednicima. Ali, da biste to radili kako treba, morate da budete samouvereni i svesni znanja koje posedujete.
Piše: Slavko Stefanović