Ova magična igra je zamišljena da se igra svuda, a to je moguće samo ako imate dobar sistem, prilagodljivost i diplomatski talenat. Otvorenost je ključna. Kao i u drugim sferama života, liderstvo zavisi od kvaliteta saradnika.
Razgovaramo s Vladimirom Matijaševićem, bivšim fudbalerom i sportskim direktorom Fudbalskog saveza Srbije. Nakon plodne funkcionerske karijere u nekoliko klubova, Matijašević se poduzeo verovatno najtežeg zadatka – da izgradi održiv sistem na nacionalnom nivou fudbala.
Igrači posle karijere najčešće odu u trenere ili u skaute. Vi ste odmah postali sportski direktor – u Napretku, pa Čukaričkom i grčkom AEK-u, a sada ste u FSS-u. Kako ste odlučili za to i šta je neophodno za dobrog sportskog direktora?
Prve tri godine sam posmatrao kako se stvari rade u Crvenoj zvezdi. Uvideo sam značaj dobre atmosfere i da se poverenje i poštovanje od igrača dobija otvorenošću i transparentnošću. Doduše, to sam znao i dok sam bio igrač. Povukao sam se s 28 godina zbog ozbiljne povrede, iako mi je jedan rumunski klub bio nudio ugovor. Biti dobar diplomata počinje s otvorenošću prema sebi – znao sam da su mi igrački dani u suštini gotovi. Takođe sam shvatio da dobar lider naprosto mora da ima saradnike koji su bolji od njega samog. Sportski direktor mora da ima posla s igračima, trenerima, menadžerima, osobljem, sa svima… njegovi saradnici su oni koji imaju predloge, ideje i uži pogled. Kad je Marko Mišković bio preuzeo Napredak iz Kruševca, dobio sam priliku da vodim klub. Ostalo je poznato.
Čukarički je godinama bio jedan od klubova u zemlji koji je najbolje funkcionisao. Da li je to tako jer je u privatnom vlasništvu?
Ako klub ima privatnog vlasnika, ima stabilan izvor finansija, ali ima i specifičnu dimenziju – odluke direktora se vrednuju prema interesima vlasnika. Mislim da je to ispravan način za funkcionisanje, naročito u našim okolnostima, jer se jedino tako efikasno mogu praviti uspesi i ispravljati neuspesi. Vlasnik Čukaričkog Dragan Obradović i ja smo imali veoma dobru saradnju. Ne bismo sarađivali više od pet godina da nismo imali rezultate. Moja tri cilja su bila: obezbediti dobro mesto na tabeli, napraviti dobrog mladog igrača, prodati ga. Čak smo igrali u evropskim takmičenjima. Uzeli smo i kup. Posećivali smo Romu, Okser, Salcburg, uzimali smo njihova rešenja i primenjivali ih u našem sistemu.
Sportski direktor u klubu i sportski direktor u nacionalnom savezu sigurno nisu isti poslovi?
Fudbal je igra rezultata i matematika je prosta – ako ih nemaš, vreme ti je isteklo. Međutim, fudbal je igra koja zavisi od sistema, a za to treba vremena. Mi ćemo možda sad napraviti dobar model koji će možda dati plodove za godinu ili dve kad ni moji saradnici ni ja više ne budemo na ovim funkcijama. To je normalno. Jer, opet, fudbal je i igra prilagođavanja okolnostima. Recimo, Srbiji ozbiljno trebaju igrači na pozicijama bekova, ne samo u seniorskom timu, već i u mlađim selekcijama. Meni to znači da smo se uljuljkali nakon što su nam omladinci postali prvaci Evrope, pa sveta. Neki naši treneri su napustili Srbiju, neki ne žele da sarađuju. Doveo sam Gorana Grkinića, bio je sportski direktor FK Voždovac, takođe privatnog kluba s dobrim rezultatima. Igrači koje selektor pozove u reprezentaciju teško da su deca, iako su neki veoma mladi – već su došli na određeni nivo igre, imaju očekivanja, formirani su.
Naša reprezentacija punih pet godina nije odigrala dve uzastopne utakmice u istom sastavu.
Verujem da tim izgleda bolje, naročito od remija protiv Portugala i poraza od Ukrajine. To, ipak, ne znači da sam zadovoljan. Pogledajte drugi primljeni gol u drugom meču protiv Ukrajine. Praktično kraj meča, imamo deset igrača u šesnaest metara i niko ne ide na loptu. Bili su nesigurni i uplašili su se da izgube dobar rezultat. Sad, čvrsto verujem da jedna dobra utakmica – možda baš protiv Norveške, na primer – može da promeni atmosferu.
Pre dolaska u FSS ste imali vrlo uspešnu sezonu u AEK-u. Zašto ste otišli?
Kad sam došao u AEK, dali su mi zeleno svetlo da radim šta želim. Međutim, bilo je otpora u ostatku kluba. Čak nisam ni bio jedini direktor za sportska pitanja – pre mene je tu već bio jedan tehnički direktor. Ipak, sve je bilo super dok nismo obezbedili plasman u Ligu šampiona. Nakon toga su počeli da pristižu igrači bez mog pristanka. Tad sam i odlučio da odem. Zato je prva stvar koju sam kao sportski direktor FSS-a na promociji bio rekao bila da je selektor taj koji odlučuje o timu, taktici, sastavu. Ja mogu da dam savet i to je to. Čvrsto verujem u individualnu odgovornost i kolektivni rad.
Da li će šest stadiona koje treba izgraditi do 2021. popraviti ne samo infrastrukturu u Srbiji nego i kvalitet fudbala?
Predsednik Slaviša Kokeza i generalni sekretar Šurbatović su te planove baš dugo pripremali. Trudimo se da s mlađim selekcijama idemo svuda po Srbiji. Sledeća utakmica je u Nišu, recimo. Jedan nacionalni stadion bi ujedinio publiku, mislim bar, jer ima ljudi koji ne bi ni prišli stadionu suparničkog kluba, čak i ako nacionalna selekcija igra na njemu. Fudbal je zamišljen da se igra svuda i treba da se igra svuda, makar na stadionima koji ispunjuju pravila UEFA. Onda bi i kvalitet igre trebalo da raste.
Živeli ste u Atini, Solunu, čak i u Kini… kako vam se Beograd čini u odnosu na te sredine? Koja su vam omiljena mesta u Beogradu?
Iskreno, ništa nije ni za prineti Beogradu. Obožavam reke, a Beograd ima dve velike. I Beograd na vodi mi se dopada. Imam malu vikendicu u Ovčar banji, nadomak Čačka, odakle sam rodom, i ona je blizu reke. Baš volim ribolov. Volim i da putujem s porodicom, volim nekoliko restorana, ali nisam čovek za lumpovanje. Iako volim prizor ljudi koji uživaju na letnjem suncu kod Beton hala.
Piše: Slavko Stefanović