Duži životni vek znači više prostora za vaskularne bolesti i razvoj same vaskularne hirurgije. Iako su operacije danas najčešće neinvazivne i iako njihova korist prevazilazi rizike, postoje stvari koje možemo uraditi da smanjimo njihovu učestalost. Za početak – da probamo da se radujemo opustimo
Doktor Đorđe Radak je imao plodonosan život pre no što je u julu ove godine postao direktor hirurgije u Euromedik bolnici smeštenoj na Novom Beogradu. Ne samo da je bio izabran za redovnog člana Akademije medicinskih nauka pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ne samo da je bio univerzitetski profesor i uvaženi vaskularni hirurg, ne samo da je bio na čelu Klinike za vaskularnu hirurgiju Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, ne samo da je više puta imao potpisane ugovore sa bolnicama u Švajcarskoj i Nemačkoj – takođe ima talenta za slikanje! Strpljiv i rečit, pokazuje se kao zanimljiv sagovornik o mnogim temama. Iz očiglednih razloga, o vaskularnoj hirurgiji govori s primetnom strašću.
Kako ste se kao mladi doktor odlučili za specijalizaciju iz vaskularne hirurgije?
Kad uporedimo rizike, muku i probleme koje operacije podrazumevaju s jedne strane, a s druge sagledamo moguću terapijsku korist, ova oblast medicine nudi najviše i zato mi je bila privlačna.
Vaskularna hirurgija je oblast koja ima neslućene prostore za budući razvoj. S razvojem opšte medicine, dijagnostike i prevencije, ljudi u proseku žive između 70 i 80 godina, znatno duže nego pre tridesetak godina. Recimo, u antičko doba je očekivani životni vek bio između 30 i 40 godina. Isus je razapet u trideset trećoj godini života i u to vreme se podrazumevalo da se smrt normalno približava u trideset i nekoj. Razvoj civilizacije i medicine učinio je životni vek 30 do 50 godina dužim.
Produženjem prosečnog životnog veka širi se i vreme za razvoj vaskularnih oboljenja, budući da se radi o degenerativnim i progresivnim bolestima. A u lečenju vaskularnih bolesti desile su se najmanje tri velike revolucije (ne mislim kao u partizanskim filmovima), već promene paradigme. Prva je nastupila s pojavom neinvazivne dijagnostike, tj. pojavom magnetne rezonance, ultrazvuka i skenera. Nema više bodenja arterija, ubrizgavanja kontrasta i komplikacija. Druga revolucija je nastupila sa standardizacijom operacije koje su ranije nosile veliki rizik. Vaskularni hirurzi s radom počinju tamo gde se opšti hirurzi uplaše jer su došli u kontakt s krvnim sudom koji ne može da se izbegne. Konteksta radi, opšta hirurgija se radila vekovima unazad, a vaskularna je nastala sredinom prošlog veka. Treća revolucija je nastupila pre dvadesetak godina s pojavom minimalno invazivnih mogućnosti za terapiju (stent, stent-graft itd.). Danas najčešće možemo da izbegnemo klasično shvaćenu operaciju i da sprovedemo endovaskularni zahvat – uđemo u arteriju, napravimo dilataciju ili stavimo stent u začepljeni ili suženi krvni sud. Ili, u slučaju aneurizme, obložimo ga stent-graftom. Ta je operacija u Srbiji prvi put urađena 2004. godine, pa je klinička praksa prilično velika. Veoma sam zadovoljan što u Euromediku imamo uslove i mogućnosti za ubiranje benefita od sve tri revolucije koje sam naveo.
Koju vrstu profesionalnog izazova ste našli da prihvatite mesto šefa hirurgije u Euromediku?
Zamisao je bila da napravimo sistem koji će pacijentu na jednom mestu pružiti sve – od dijagnostike, preko operacije, do završnog lečenja i postoperativnog toka. Dalje, hteli smo da okupimo grupu naučno, stručno i karijerno ostvarenih pojedinaca koji bi takođe na jednom mestu imali uslove da svoje kvalitete pokažu i koriste na pravi način. Poenta je dvojaka – za pacijenta planirana sigurnost, za hirurge idealni uslovi za rad. Reč je o konceptu koji već dugo živi u bogatijim zapadnim zemljama.
Šta po vašem mišljenju čini dobrog hirurga, s obzirom na iskustvo koje imate?
Ljudi zamišljaju da hirurg treba da ima jaka leđa, koji može dugo da stoji i da bude istrajan i možda grub. Ali, to je slika iz prošlog veka, ali ni tada nije bila tačna. Hirurg mora da razume bolest, da razume pacijenta i da razume šta pacijentu može da pruži, a šta ne sme ni da mu predloži. Cilj hirurgije nikada nije bila velika i lepa operacija, već operacija koja će doneti najviše koristi pacijentu. Kad se te tri vizije sklope, imate dobro polazište za dobrog hirurga.
U Srbiji se neguje kvalitetna škola vaskularne hirurgije, ali smo stalno pri vrhu lista po broju oboljenja i smrtnih slučajeva. Kako objašnjavate ovaj raskorak i najčešće zablude o kardiovaskularnim bolestima?
U našim uslovima nastaju dobri, talentovani, edukovani hirurzi koji su traženi u Evropi i svetu. Međutim, to nije dovoljno da nadomesti sistemske i strukturne nedostatke našeg javnog zdravstva. Od nedostupnosti dijagnostike, preko lista čekanja i nekomfornih uslova u nekim sredinama, do nepristupačnosti metoda i opterećenosti doktora. Spektar problema je širok. Tu i nastaje potreba za centrima poput Euromedika. S treće strane, učestalost i smrtnost od kardiovaskularnih bolesti uzrokovane su opterećenošću životnim problemima i epidemiološkim uzrocima samih bolesti. Naša zemlja je u turbulentnim vremenima preživela nekoliko oružanih sukoba i kolektivnih trauma koje ni mnogo organizovanije države ne bi mogle da obrade i prevaziđu za tridesetak godina. To se sve odražava na kvalitet života.
Sve je duža lista potencijalnih tihih ubica – neki kažu da je stres, neki da je holesterol, neki nikotin i alkohol… od čega najviše da se čuvamo?
Odgovori na ovakva pitanja se najčešće svoje na dosadno popovanje. Ne želim da budem neko u belom mantilu ko deli packe. Ali, mislim da je važno promeniti pristup važnim životnim pitanjima poput porodice, karijere i prijateljstava. Manje opterećenja prošlošću, više nade i gledanja u budućnost. Zagledanost u prošlost samo umnožava negativne stvari. Treba se baviti primamljivim, privlačnim stvarima i ne opterećivati mlade naraštaje uniformnim zahtevima. Treba se klanjati pred mladošću i talentom, a onda će i kreativnost koja nam je u krvi da se ispolji. Takođe mislim da ne postoji dovoljna svest o tome šta vaskularna hirurgija može da pruži, jer se manje o tome govori u javnosti. Jedna mala intervnecija na karotidnoj arteriji koja podrazumeva ne više od tri dana ležanja sprečava moždani udar, vaskularnu demenciju i podmlađuje mozak za 10 do 20 godina. Operacija i potom sedmodnevni boravak u bolnici sprečava smrtonosno pucanje aneurizme, a suženje bubrežne arterije koje vodi ka propadanju bubrega sad se sprečava njenim neinvazivnim endovaskularnim proširenjem. Pacijent narednog dana odlazi kući. Sve ove operacije sa sobom nose minimalan rizik, a donose veliku neposrednu i još veću udaljenu korist. Zar ovo nije koncept anti-ageing-a u svom najproduktivnijem smislu? Podmlađivanje funkcije organa, a time celog tela i duše.
Onda da izbegnemo popovanje – kako se vi opuštate?
Voleo sam da pravim akverele. Volim da čitam. Imao sam dve izložbe akvarela, ali sad nemam baš vremena za to. Zapravo živim kao robijaš, skoro i bukvalno – život provodim u zelenom odelu, u operacionoj sali, pa mi bude čudno kad vidim da se neko na ulici obukao u šarenu odeću. Što je čovek više zatvoren, to mu manje treba za zadovoljstvo.
Piše: Slavko Stefanović