Pozorište na Terazijama ovog meseca obeležava jubilej – sedam decenija od osnivanja. Skoro svi mediji koji su preneli ovu vest, naveli su, istina, moćne reči Radivoja Lole Đukića koje su označile početak: „Tražim da sala bude na Terazijama.” I, čini se da je ovo bilo dovoljno – pozorište na Terazijama, koje se tada zvalo Humorističko pozorište, počelo je sa radom 23. decembra 1949.
Drugi svetski rat je okončan samo četiri godine ranije, osnaženi idejom da nisu slomljeni, poneti osnivačkim zanosom, građani tada velike zemlje i njene vođe otvarali su nove ustanove kulture. U skladu sa ovim treba navesti i Lolino obrazloženje zahteva: „Humorističko, ili bulevarsko pozorište, koje nedostaje Beogradu, mora biti tamo gde šetaju beskućnici i besprijateljnici, gde ljudi ubijaju vreme, a mi im onda ponudimo smešno ubijanje samoće.”
Za savremenu mladu publiku muzička predstava je afirmisani umetnički žanr. Pozorište na Terazijama predstavlja kuću mjuzikla u našoj zemlji, u kojoj pod istim krovom jednako predano delaju reditelji, kompozitori, koreografi, kostimografi, scenografi, scenaristi, glumci, pevači, plesači, muzičari, majstori svetla i zvuka i mnogi drugi pozorišni preglanici. Pored stalnog repertoara, ovde se izvode i predstave koje gostuju na Bitefu, Belefu, Bemusu, Festivalu igre.
A zapravo, bilo je potrebno nešto manje od veka da se ova, danas priznata, institucija kulture afirmiše i izbori za položaj – u kulturnom životu prestonice, kao i za svoj položaj u onom, bukvalnom smislu. Pozorište je počelo da radi kao podstanar bioskopa „Beograd”. S obzirom na prirodu „stanodavca” probe su morale da budu završene do pola jedan, a dekor je mogao da se postavlja tek posle sedam sati uveče.
U ovim uslovima prva premijerno izvedena komedija bila je Nušićev „Dr” 1951. godine. Ubrzo Humorističko pozorište menja ime u Beogradska komedija, a sjedinjenjem sa Beogradskim dramskim 1959. godine stvoreno je Savremeno pozorište sa dve scene – na Terazijama i na Crvenom krstu. Posle razdvajanja od BDP-a počinje da nosi naziv koji ima i danas Pozorište na Terazijama. Od 1991. godine zbog rekonstrukcije matične zgrade, repertoar, zaposleni i inventar bivaju privremeno smešteni u Domu kulture Vuk Karadžić, gde će ostati do 2005. kada se konačno vraćaju na Terazije.
Mjuzikl kod nas, mjuzikl kod drugih
Mjuzikl je simbol Amerike, izvođačka forma koja se u punom svetlu prikazala na Brodveju. Pozorišni znalci objašnjavaju da je baš američko tlo bilo pogodno za razvoj ovog žanra, jer se radilo o mladoj naciji koja je usvajala raziličite kulturne obrasce, koja gaji ogromnu sklonost ka muzici, čemu pogoduje mnoštvo najrazličitijih doseljeničkih tradicija i nepostojanje podvojenosti između niže i visoke kulture.
Ovo poslednje je upravo bio razlog što su komedija i opereta kod nas smatrani „lakim žanrom” i što je bilo potrebno mnogo vremena da dobiju priznanje umetničke kritike u Srbiji.
Kod nas, Narodno pozorište, definisano akademskom tradicijom i klasičnim repertoarom, nastalo je u XIX veku. Potom, 1947. osnovano je Jugoslovensko dramsko pozorište i Gradsko pozorište (ubrzo Beogradsko dramsko). Prema pisanju Svetozara Rapajića, pozorišnog reditelja, JDP je bio „elitni uzorak našeg ‘hudožestvenog teatra’”, a BDP „neka vrsta našeg ‘of-Brodveja’ centra za istraživanje mladih umetničkih snaga.”
Međutim, postojala je svest da prestonica treba da dobije jedno pozorište bulevarskog tipa gde će se igrati komedije, ali i žanrovi muzičkog pozorišta, poput operete i revije. I upravo to nešto je nastajalo.
Osvajanje domaće publike
Na repertoaru Pozorišta na Terazijama prvih dvadeset godina pretežno su bile komedije i operete, što nije oduševilo pozorišnu kritiku niti privuklo kulturnu javnost tog vremena. I pored ovoga pozorište je radilo punom parom, a Radivoje Lola Đukić je pronalazio načine, nova umetnička rešenja, ali i ljude sa kojima je mogao da usavršava rad svoje trupe. Po dolasku zagrepčanke Željke Rajner beogradska opereta je konačno imala i svoju prvu primadonu.
Godine 1966. postavljen je prvi mjuzikl „Oklahoma”. Potom su premijerno izvedene „Priča iz zapadnog kvarta” 1968. i godinu dana kasnije „Poljubi me Kejt”. Publika je sa oduševljenjem prihvatala svako sledeće izvođenje i svaku novu premijeru, premda se, prema rečima Jovana Ćirilova, termin mjuzikl još nije uvrstio u našoj žanrovskoj klasifikaciji.
Međutim, uspesi su se nizali. Muzičke predstave su počele da diktiraju nove zadatke, a naši glumci, reditelji i kompozitori našli su se pred novim zahtevima. Gluma, pesma i ples, odnosno uspešna sinhronizacija svega ovoga stvorila je nove izazove.
Nabrajanjem naslova „Čikago”, „Cigani lete u nebo”, „Kabare”, „Neki to vole vruće”, „Kosa”, „Mamma Mia”, „Fantom iz Opere”, ali i postavljanjem mjuzikala koji za libreto imaju dela domaće literature može se reći ne samo da je pojam mjuzikl spontano postao deo našeg rečnika i da ovaj žanr ima svoju publiku, već da je polako, ali veoma uspešno zagospodario scenom na Terazijama.
Tokom sedam decenija postojanja, u pozorištu koje je menjalo imena i mesta izvedeno je 286 premijera. Ova, jubilarna sezona počela je izvođenjem licencnog mjuzikla „Brodvejske vragolije”, a za proleće 2020. najavljena je domaći mjuzikl „Druga strana jastuka” koji će biti rađen prema muzici Momčila Bajagića Bajage.
Piše: Ivana Slavković