Traganje za definicijom metropole vodi nas u samu srž onoga što jedan grad čini vrednim upoznavanja
O Beogradu su govorili i pisali svi koji su imali priliku da se u njemu zadese i zadrže dovoljno dugo da osete ono što atmosferu ovog grada čini autentičnom. Tako je Džek Nikolson primetio izvrsnu kuhinju u beogradskim restoranima, ali i „mnogo intelektualniji pristup filmovima nego u Americi”. Novinar New York Times-a zapisao je da je Beograd u isti mah šljunkovit i siv, ali i spokojan, kaldrmast i tih, poentirajući da je to savršeno mesto i za kuliranje i za uzbuđenja. Erskin Koldvel tvrdio je da je upravo Beograd „izlečio njegovu dušu”, zbog susreta sa ljudima koji umeju da slušaju, koji nisu površni, već sposobni da satima razgovaraju sa osobom sa kojom se sretnu za kafanskim stolom.
Foto: Milan Bajić
Jedno je sigurno. Beograd je grad koji se neprestano menja, a ništa, baš ništa na svetu kao promena nije znak vitalnosti prostora, čoveka, ideje. Dugo se vode polemike o tome da li je Beograd metropola ili nije. Udžbenička definicija je, kao i sve definicije, suva i skromna spram mnoštva asocijacija koje taj termin izaziva. Potraga za pravom definicijom metropole koja nadilazi određenja poput „veliki grad, središte države, privredni i administrativni centar” je zapravo nemoguća. Definisati znači odrediti, jasno postaviti, smestiti u okvire. A to je sa metropolom nemoguće. Jer ukoliko su u jednoj sredini svi odnosi jasno postavljeni, određeni i ustrojeni, ukoliko je u jednoj sredini sve na svom mestu u svakom trenutku dana i noći, to je onda palanka. Metropola jeste to što jeste jer se menja iz minuta u minut, jer nikad nije ista, jer se nikada ne može pretpostaviti ko će se pojaviti iza ugla.
Veliki gradovi se često porede sa džunglama. Samo što u odnosu na takva staništa imaju asfalt kao podlogu, a ne trusni teren, golu zemlju ili vodu. To poređenje nije ni besmisleno ni naivno. U džungli nema poretka, nema jasnih podela. Ali ima iznenađenja. Jer uvek se može pojaviti neko neočekivan, neko ko do juče nije pripadao tom prostoru. Isto je sa velikim gradovima. Iz njih se odlazi, u njih se dolazi, njihove ulice se šarene od različitosti. Zbog toga su pokušaji podela na Beograđane i one koji to nisu besmislene i provincijalne. Prva prava metropola koju pamti istorija sveta bio je antički Rim. Važio je za kosmopolitsku sredinu par ekselans, pravi „melting pot” naroda, religija, rasa, kultova. Upravo u tim dodirima, u mešanju različitosti, nalazi se sama supstanca kosmopolitizma. A bez kosmopolitskog duha ni najveći grad na svetu ne može poneti etiketu metropole.
Foto: Milan Bajić
Prema statistikama, broj stranaca koji posećuju Beograd u neprestanom je porastu. On je za 17% veći 2018. godine u odnosu na 2010, a pretpostavke su da će se do 2025. taj procenat udvostručiti. Dve stvari su tu važne i međusobno su povezane. Prvo, broj turista (još uvek najvećim delom iz Evrope) više nije ograničen samo na povode poput praznika ili kratkih vikend tura. To nas vodi zaključku da Beograd nije više percipiran kao grad zabave, već su uključeni i drugi njegovi aspekti. Dakle, to više nije samo „niskobudžetni Njujork”, kako ga je jednom nazvao Momo Kapor, već grad za koji su ljudi iz drugih delova sveta vezani poslovnim i privatnim vezama, podstaknuti kulturom i osobenošću evropskog istoka.
Drugo, savremena turistička atraktivnost Beograda podseća na njegove zlatne godine. Na godine osnivanja međunarodnih festivala, kada je ovaj grad bio mesto susreta umetnika, sportista, političara i zvezda međunarodne reputacije. Reč je o sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, kada je i Džek Nikolson imao priliku da formira svoj utisak, i Liz Tejlor, i Koldvel, i mnogi drugi. Ništa od toga ne bi bilo moguće bez promene, bez kulturoloških dodira, bez otvaranja. Beograd živi. Zbog toga i jeste grad koji se neprestano otkriva i upoznaje. Jer svako ko je prvi put kročio u njega, otkrio je nešto što nije znao.