U Crnoj Gori, kao i u Dalmaciji, vinograd se ne broji površinom zemlje, već brojem čokota vinove loze, jer tu zemlja nije najvažniji faktor
U selu se pamti mnogo duže. Moje ime je tamo podugačko: Nikola Ivov, Iva Radojeva, Radoja Nikolina
On istražuje filmsku magiju, pa je prenosi na platno, ali podjednako se zanima i za onu svakodnevnu koju plasira u život poznati crnogorski reditelj Nikola Vukčevič, autor filmova „Pogled sa Ajfelovog tornja“, „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“, ovog leta imao je specifičan zadatak – režirao je otvaranje Olimpijskih igara malih zemalja u Budvi.
Bio je to multimedijalni projekat u kome je učestvovalo oko 300 izvođača i oko 150 ljudi u tehnici. Pod sloganom HOW BIG WE ARE – isprčana je priča o 2000 godina Balkana i Crne Gore, u dva i po sata, kako i doliči ovakvim ceremonijama. Bilo je tu reči o antičkom mitu o Kadmovoj potrazi za sestrom Evropom, prvoj ćiriličnoj štampanoj knjizi Oktoih, topljenju olovnih slova štamparije u metke – za odbranu slobode, pa do inspirativnih elmenata u XX veku: osmeha pred streljanje junaka Ljuba Čupića, velikog zemljotresa na crnogorskom primorju sedamdesetih godina i jugoslovesnke solidarnosti po tom pitanju. Sve ukupno: dvadesetak slika koje pokazuju snagu pojedinca, pod motom Koliko smo veliki.
Kiša je moj drug
Ta akcija je trajala duže od godinu dana. A onda se desilo nešto što nije bilo režirano.
„Poslednja dva dana padala je neverovatna kiša da nismo imali generalne probe. Izgledalo je da će biti fijasko jer je sve na otvorenom. Na dan izvođenja, svega par minuta posle 21 sat, kada ceremonija treba da počne, kiša je stala. Duboko smo udahnuli, izašli na scenu i odradili svoje, sa zadovoljstvom i energijom. I sada pratimo lepe impresije koje stižu sa svih strana sveta.“, priča Nikola.
On trenutno sprema film “Obraz”,i do sada su obezbedili etapnu podršku Filmskog centra Crne Gore i Filmskog centra Srbije. Radnja je smeštena u vreme II Svetskog rata, među pravoslavcima i muslimanima. To je jedan stari mit o čojstvu i žrtvovanju.
„Iako smeštena u prošlosti, ova priča poprilično i umnogome korespondira sa današnjim vremenom u kojem živimo. Postupiti časno, pa čak i po cenu života – primer je kojim traga naš film, dok podsjeća na zaboravljene vrijednosti onog najdubljeg ljudskog osjećanja – dostojanstva i časti, u trenutku kada ne samo na Balkanu već i globalno, više nismo sigurni u pojmove vrline i bezbednosti, sa kojima smo vaspitavani. Verujući da nam je, na Balkanu – danas, i te kako potrebna ova priča, priča – koja prevazilazi verske i nacionalne podele, okupio sam ekipu umetnika i prijatelja: od Ljubljane do Amsterdama, Beograda, Podgorice, Prištine, Skoplja; radeći ovaj film – govorimo na nekoliko jezika, sa uzajamnim poštovanjem, uvereni da nam je ovaj film jako potreban.“
Sa precima u vinogradu
Nikola je završio režiju u Novom Sadu i sada se toga seća sa osmehom.
„Neke turobne 1994. godine upisao sam Akademiju Umetnosti u Novom Sadu; iako su to bile mračne godine rata, nemaštine i sankcija – pamtim ih po ushićenju otkrivanja prvih koraka profesije. Onda, jedne zime, sa kolegama sa klase, napravili smo moju ispitnu predstavu III godine studija, ZOO PRIČU – koja se potom na kamernoj sceni novosadskog SNP-a igrala čak 7 ili 8 sezona, nisam više siguran u te lepe brojke.“
Sa svojim drugim filmom „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“, koji je bio crnogoraki kandidat za Oskara, je dobrano proputovao po Zemljinoj kugli. Osim filma, Nikola Vukčević je otkrio i jednu novu vrstu hedonizma, počeo je na svom porodičnom imanju da proizvodi vino.
„Isprva, moja namera u vinogradu, bila je da, nakon smrti oca, kome je taj vinograd bio posebna strast, ne dozvolim da taj njegov trud propadne. Postepeno, stvorio se odnos i počelo je da me zanima. I taj rad u vinogradu je veoma intenzivan: od januara do aprila makar jedan dan u sedmici, a od aprila do septembra i dva dana sedmično; uz sve moje uobičajene obaveze, to sve skupa polako postaje nekoliko paralelnih života. U Crnoj Gori, kao i u Dalmaciji, vinograd se ne broji površinom zemlje, već brojem čokota vinove loze, jer tu zemlja nije najvažniji faktor. U selu u kome je vinograd, pamti se u nedogled. Shvatio sam da je moje ime tamo malo drugačije od onoga kako se ja uobičajeno zovem, te da je podugačko: Nikola Ivov, Iva Radojeva, Radoja Nikolina – i da tamo, kroz taj način imenovanja, živim sa svim pokojnim precima, do pradeda Nikole, američkog rudara i oca mog deda Radoja. Sa precima, na istom mjestu gdje su oni držali svoje vinograde.“