U razgovoru za magazin Reminder, glumac Nebojša Dugalić otkriva zbog čega je vezan za Bežanijsku kosu i zašto je važno zavoleti igru.
Prvak Drame Narodnog pozorišta Nebojša Dugalić je glumu završio 1994. godine. Pored izuzetnog glumačkog talenta i širokog obrazovanja, publiku uvek iznova osvaja odmerenošću i vaspitanjem.
Jednom prilikom ste izjavili da bi igra trebalo da bude temeljna pretpostavka života – igra ima pravila, ali i neizvesnost. Koliko gluma kao poziv odražava tu pretpostavku?
Gluma je upravo iznalaženje novih pravila za igru neizvesnosti. Budući da je zasnovana na spontanitetu igre, ona je, na neki način, put u svet u kome je još sve moguće. Uzbudljivi svet neizvesnih ishoda. Svojim studentima sam voleo da govorim da je cilj studiranja glume u tome da naučimo da dopustimo igri da bude pametnija od nas i da naučimo da se učimo onome čemu nas igra uči, kao i da prepoznajemo ono što nam ona nagoveštava ili kazuje. Igra mnogo više zna o nama od nas samih, jer se samo u žaru igre iz nas pojavljuje ono što je u nama neosvešćeno i što voli da se skriva. Tek igrajući se mozemo zaista da otkrivamo sebe i da, uopšte, saznamo kojim materijalom raspolažemo u svome pokušaju da nešto iz sebe stvaramo. Igra je ta koja nam to otkriva. Zato se valja neprestano učiti kako da budemo zahvalni na mogućnosti igre. To možemo samo puštajući sve svoje snage da se razigraju do svog punog zamaha…
U kojoj meri je empatija preduslov za bavljenje glumom?
Mislim da bez sposobnosti za empatiju uopšte nije moguće biti glumac, zato što se moć glumačke transformacije zasniva na umeću osluškivanja, razumevanja i saživljavanja sa drugim. Samo je na taj način moguće imati materijal i alat kojim se u toj umetnosti nešto stvara. Glumom razumemo sebe, izlažemo sebe razumevanju od strane drugog i pomažemo drugima da imaju empatiju za druge tako što ih razumeju kroz sebe.
Vi ste jedan od najtalentovanijih glumaca u Srbiji, imate blistavu karijeru vrednu poštovanja. Da li je gluma bila oduvek vaš prvi izbor?
Gluma je došla poput krune svih mojih prethodnih izbora jer je objedinila sva moja prethodna interesovanja. Sticajem okolnosti postala je središte tih interesovanja ali i izvor mnogih novih. Nije moguće, prema mom mišljenju, biti glumac tako što ćeš biti samo glumac. Moraš postati osetljiv na sve i zainteresovan za sve da bi u tebi neprestano nadolazio izvor iz koga stvaraš i bistrila se voda koja ti iz tog izvora dotiče. Moraš se sve vreme veštiti da iz teksta zvanog “svet” iščitavaš ono još nepročitano. Na ljubavi i nadahnuću u bilo kom poslu mora se neprestano raditi. Samo ako nas stalno opsedaju pitanja o onome o čemu se još nismo pitali moguće je držati svoj jezik budnim, živim i svežim.
Koja uloga vas je u dosadašnjoj karijeri promenila?
Moje uloge i ja smo se menjali uzajamno, kao i u svakom odnosu, nikada nije izračunjljiva činjenica ko je tu kome šta učinio i ko na koga i na koji način uticao. To je višesmeran proces. Nešto učini život, nešto biologija, nešto okolnosti a nešto karakter. U svakom slučaju, kao i u svemu, mnogo je toga u igri zvanoj čovek…
Vrlo ste angažovani u poslednje vreme. Serije „Senke nad Balkanom”, „Žigosani u reketu”, „Jutro će promeniti sve” su zabeležile izuzetne rejtinge. Koliko vam prija rad na formatu kao što je serija?
Meni je jako prijao taj rad zato što sam se suočio sa novim izazovom gradnje dramskog i glumačkog kontinuiteta unutar jedne duže forme kao što je serija. Tu je neophodno dosledno zasnivati duge deonice radnje i svakog trenutka tokom snimanja imati svest o celini zbog tačnog doziranja nijansi u dramskom događaju. Osim toga, sve te uloge bile su različite i zahtevale su drugačije pristupe i gradnju. To je uvek dobro zato što ne dopuštaju glumcu da se uljuljka u nekim već osvojenim glumačkim sredstvima, već ga primoravaju i obavezuju da u svom izrazu bude svež i raznovrstan.
Imate li profesionalne želje? Kakvu ulogu priželjkujete?
Ja više volim da pustim da uloge mene priželjkuju. Dosad se ispostavilo da su one u tom priželjkivanju bile pametnije od mene i uvek su mi došle u pravo vreme i onda kad sam bio najzreliji da ih igram. Pošto uvek biram da se poverim onome ko je pametniji, tako činim i sa ulogama. Mi smo uvek skloni da pogrešno vidimo sebe i zbog toga vrlo često nije pametno ono što sebi želimo. Uvek želimo neku „ulogu”, a najčešće nam se ispostavi da zapravo ne možemo da je nosimo i onda patimo zato što smo pogrešnu „ulogu” nametnuli sebi. Valja biti oprezan sa ulogam, a naročito sa željama.
Otac ste petoro dece. Šta predstavlja najveći izazov u roditeljstvu XXI veka?
Sve je izazov u svakom vremenu, od trenutka kad se rodiš, jer moraš da preživiš sa svim onim što jesi kao čovek, da bi bio i ostao čovek uprkos vremenu u kom si se rodio. U duhu je ovog našeg vremena da smo svi zahvaćeni nekim vrtlozima neljudskog ubrzanja svega i ne stižemo ni da registrujemo šta nam se to u stvari zbiva. Taj izazov sveopšteg ubrzanja je najopasnija izloženost dece ovoga veka i svojoj deci, kao i svoj drugoj, poželeo bih da se uče da strpljivo grade svoj put i da se ne daju zavesti tutnjavom i brzinom koja im se nameće, da ne bi u toj hitnji da se uhvati takozvani korak sa svetom ostali nepovratno bez sebe. A taj nedostatak ne može da nadomesti ni da izleči nijedan „svet”. Zato je neophodno neprestano bežati od duha egocentrizma i samodovoljnosti iz koga se rađa svaka neosteljivost prema drugome, jer time postajemo nesposobni da svoje postojanje ostvarujemo kao bića koja vole već postajemo bića neodnosa, a upravo to znači izabrati da živimo pakao već sada i ovde. Želim im da se nauče da je sve što rade služenje i slavoslov u kojima je ljubav jedini cilj. Duboko verujem da je sa tom mišlju, ako želimo da sačuvamo sebe, moguće umaći zamkama koje nam nameće brzina potrošačkog sveta.
Predajete na fakultetu mladim glumcima. Prema vašem mišljenju, koji su najveći problem današnje omladine?
Problema ima verovatno koliko i omladine, budući da se u svakom pojedincu problemi njegovog vremena na jedinstven način prelamaju u njemu. Ovo je naglašeno vreme raznih pluralizama i „multi-fik(a)cija”, vreme, dakle, beskonačnih mogućnosti, ali u opštoj nemaštini. Najveći problem je, prema mom mišljenju, uvek nedostatak perspektive, platformi i prostora da jedno pokolenje stvaralački osmisli i projavi sebe. Možda je čak i neprilično ulaziti u dubinske razloge tamo gde je jedan od osnovnih problema elementarno preživljavanje usled opsteg nedostatka mogućnosti posla i zarade. Ali kad tu opštu nemaštinu suočite sa duhom pluralizma, onako kako se on nameće u nekom dominantnom javnom diskursu, onda generišete jedno društvo nezadovoljnika koje jedino vapi za oduškom. I smerove te želje za oduškom nije moguće proračunati, jer kada duboko nezadovoljstvo i neostvarenost traže odušak to nikada ne izađe na dobro. Razlozi takvog stanja su neizbrojivi. Nešto smo zaslužili sami, delom smo žrtve geografije i mesta na kom smo se u svetskim vetrometinama našli, a nešto je kolaterala i greh velikih sila.
Koji deo Beograda vam je intimno najdraži?
Bežanijska kosa na kojoji živim. Volim i što se tako zove, jer ona nosi u svom imenu beg na neko mesto gde može da se preživi. Tako je i doživljavam, kao skrajnuto mesto na kome se može ostati po strani i preživeti, a sa koga je sve dostupno i pregledno.
Beogradska publika je u februaru na sceni Akademije 28 imala priliku da gledaKabare za dve giitare i dva glumca. Koju vašu predstavu biste preporučili čitaocima Remindera?
Pomenuti „Kabare”, „Producente” i „Zonu Zamfirovu” na Terazijama, „Jadnike” i „Karamazove” u Madlenianumu, „Izdaju” u JDP-u, „Nečistu krv”, „Ričarda III”, „Lažu i paralažu” u Narodnom pozorištu.
Piše: Aleksandra Milosavljević