Crveni mlin koji se neprestano okreće duže od jednog veka
U osvit XX veka evropski umetnici su bili ludi za Parizom. A, Pariz je bio lud za orijentom, kabareima, kan kanom, novim vidovima izvođačkih umetnosti, rušenjem kanonizovanih stilova, stvaranjem brojnih izuma, i što ne reći – apsintom. To razdoblje, koje u definisanom hronološkom okviru počinje po završetku Francusko-pruskog rata 1871. i traje do 1914. godine, preciznije do izbijanja Prvog svetskog rata, danas zovemo Belle Époque (Lepa epoha). I baš u to doba, za ovosvetovne uslove perioda dugog mira, izvesnog ekonomskog razvoja, društvenog optimizma i – mnogo puta ponovljeno, a i dalje upitno – vere u svetlu budućnost, osnovan je Mulen Ruž, najpoznatiji svetski kabare.
U osvit XXI veka evropska prestonica umetnosti se premestila prema severoistoku, Berlin je postao centar i mesto kome teže stvaraoci iz svih delova sveta. Pa ipak, Mulen Ruž je i dalje jedna od najposećenijih umetničko-zabavnih institucija na starom kontinentu.
A sve je počelo…
Kada su dva preduzetnika Francuz Šarl Žoze Zidler (Charles-Joseph Zidler) i Katalonac Žozef Oler (Joseph Oller) 1889. godine u podnožju gradske uzvišice Monmartr, prepoznatljive po veseloj atmosferi i ekstravagantnim zabavama, a zbog ovoga popularne među svim društvenim slojevima, otvorili Mulen Ruž. Smatra se da su ova dva poslovna čoveka imala ideju da tamo naprave mesto gde bi najbogatiji Parižani mogli da nađu zabavu po svom ukusu, a opet u društvu i atmosferi koja ne zahteva salonsku predvidivost i dosadu. Bogatu klijentelu su svakako zabavljale plesačice u naboranim volan-suknjama koje su proslavile ovaj kabare, ali i društvo andergraund umetnika i studenata. Plesačice je, s druge strane, proslavio slikar Anri de Tuluz-Lotrek, koji je i sam iskoračio sa plemićkih dvorova u parisko podzemlje XIX veka. Lotrek je ilustrovao postere koji su promovisali nastupe u Mulen Ružu, a zvezde ovog teatra su bile čest motiv na njegovim radovima. Konkretno 17 Lotrekovih dela posvećeno je Mulen Ružu.
Pretpostavićemo da se prećutkuje da se lepota epohe prepoznavala i u ženama, među kojima su mnoge bile kurtizane, a pokazivale su gimnastičko-akrobatske veštine izvodeći, u tom istorijskom trenutku, skandalozni kan kan.
Dok Princ od Velsa obrće turu
Premda Mulen Ruž nije mesto nastanka kan kana, ovaj ples je pored velikog crvenog mlina (po kome je i dobio naziv, jer se nalazi na njegovom krovu) i duha Tuluza Lotreka (Henri de Toulouse-Lautrec) koji zasigurno i dalje obitava u separeima monmartrovskog kabarea, jedno od njegovih glavnih obeležja. Kabare je nazivan i prvom palatom žena. Neke od njih su zaista vladale scenom. Zabeležena je anegdota da je već 1890. Princ od Velsa, budući Edvard VII, posetio kabare. Te večeri nastupala je čuvena Gulu (Goulue), koja mu je visoko zadignute suknje sa jednom nogom u vazduhu, sa bine dobacila:
„Hej Vels, šampanjac je na tebe!”
Crveni mlin u drugom izdanju
Iako najprepozantljiviji, brzi i energični kan kan nije u prošlosti bio jedina tačka čuvenog kabare teatra. Klovnovi, muzičari, glumci, operski pevači, plesači su godinama nastupali na njegovoj raskošnoj sceni. Zgrada teatra je 1915. kompletno izgorela u požaru, da bi posle dugih radova na rekonstrukciji kabare bio ponovo otvoren 1921. godine.
Za vreme Drugog svetskog rata tokom okupacije Pariza Mulen Ruž je sve vreme radio, jer je bio popularan i među nemačkim oficirima. Samo nekoliko dana posle oslobođenja 1944. na njegovoj sceni je nastupila Edit Pjaf (Édith Piaf), međutim, publika nije bila naročito obradovana jer je pevala i pred neprijateljskim vojnicima, pa su je mnogi smatrali izdajnikom.
Mulen Ruž danas
Istina je da 130 godina kasnije posetioci Monmartra često prvenstveno žele da ožive uspomene na vreme kada je kabare osnovan, ali i pored francuskog ponosa na svoju tradiciju mnogo toga se promenilo. Za početak, elementi skandaloznog i boemskog su iščezli, a publiku Mulen Ruža mahom čine turisti. S druge strane savremena odlika Mulen Ruža je izvrsnost. Trupa okuplja isključivo vrhunske igrače, veoma često profesionalne balerine, baletane i koreografe, kao i muzičare, glumce, akrobate – jednom rečju prvoklanse scenske umetnike. Još 1962. ovde je izveden prvi podvodni balet. Za kraj se može reći da su se i u publici i na sceni pariskog kabare teatra srela najpoznatija umetnička i izvođačka imena, među njima Lajza Mineli, Ela Ficdžerald, Rej Čarls, Sinatra…