Moć vizuelnog jezika

Vizuelni umetnik Vuk Vidor rekapitulira utiske postavke “20.000 dana na Zemlji” i analizira poziciju ove vrste artističkog izraza u ovdašnjim i svetskim okvirima

“20.000 dana na Zemlji” postavka je koja objedinjuje dosadašnje stvaranje Vuka Vidora koji je za velika dela bio predodređen. Na dva načina – poreklom i talentom. Sin slavnog Vladimira Veličkovića opredelio se za specifičan vizuelni izraz i postigao je mnogo na tom putu.

Za početak, spram Vašeg dosadašnjeg iskustva, kakav je Vaš doživljaj naše umetničke scene?

Raznovrsna je i bogata. Potcenjena i snalažljiva. Postoje veliki talenti iz raznih generacija i izraza. Vizuelna umetnost je svugde u svetu najjača i najprofitabilnija branša kulture i kreative. Taj pojam tek sada stiže do nas i na to neki gledaju sa sumnjom, što je apsurd, jer vizuelnim umetnicima treba što jači okvir, kako bi se oni koji kreću na taj trnovit put podržali na optimalan način.

Nama fali još percepcija da je umetnost kulturološki i društveno važna i relevantna stvar. Ali čini mi se da se dosta toga menja, i to brzo. Ono što je potrebno sada, je afirmacija naše scene na svetskoj sceni i to mora da bude slojevita akcija u kojoj svi učestvuju što je po našim prilikama najteža stvar…

• 

• 

• 

Izložba “20.000 dana na Zemlji” bliži se kraju. Da li već sada imate utisak o tome kako su je posetioci doživeli?

Izložba će verovatno biti produžena, ali ono što mi se čini da je najjači utisak; iako je izložba šarena i raznovrsna, što je bila i ideja, uspeva da prikaže celu lepezu mojih radova i da se u tom procesu stvori možda na jedinstven način prava slika o onome što radim; te su uglavnom to utisci i komentari koje sam dobio od ljudi koji bilo da su upoznati sa onim što radim ili ne, prvi put mogli da vide sve radove na jednom mestu.

Monumentalnost prostora, koja je inspirisala ceo koncept izložbe i njenu organizaciju po sobama, zahtevala je da se u svakoj od njih prikaže jedan definisani projekat ili tip radova, pa su to uglavnom veliki formati slika ili velike instalacije multimedijalne prirode. Kad se pogleda cela izložba posetilac primi veliku dozu informacija i vizualnih stimulansa koju možda nije očekivao na početku. Sve u svemu čini mi se da su takvi utisci uglavnom bili posledica toga što niko u stvari nije znao šta ga očekuje u svakoj od tih prostorija.

Kako se oseća umetnik kada stvara retrospekciju svog rada? Da li to neminovno liči na susret sa sobom u nekom prošlom vremenu, sa preokupacijama i mislima koje su umetnika zaokupljivale u tom trenutku?

Čini mi se da moji impulsi i ono što mene gura da radim to šta radim uvek dolaze na isti način i iz istog mesta; jedino su rezultati drugačiji i možda vremenom poprime tehnički druge oblike, usavršavaju se, dobijaju na kompleksnosti ili jednostavnosti, ali sve u svemu kad imate akumulaciju toliko radova i presek toliko godina nekako probate da sve poravnate i da sve ima istu vrednost, barem meni, kao da je sve urađeno u jednom istom periodu koji predvodi prikazivanje svih tih radova na jednom mestu u datom trenutku.

To je kao jedno veliko fragmentirano ogledalo koje okrećem sada ka drugima. Bavljenje ovim poslom je za mene suočavanje s jedne strane sa samim sobom, a sa druge sa svetom oko nas, tako da je neminovno da se kad imate toliko radova taj osećaj nekako pojača i dobije na važnosti ili relevantnost kao što može sa druge strane da bude totalni promašaj.

Imaju li umetnici jasnu agendu ili je to stvar inspiracije ili se pak razlikuje od stvaraoca do stvaraoca? Konkretnije, znate li šta ćete raditi u periodu koji dolazi?

Postoji lista projekata i radova koje želim da uradim, koji su uvek u raskoraku sa vremenom. Jer lakše je zamišljati projekte nego ih realizovati; zato je u stvari crtanje i slikarstvo nešto što je osnova i jednostavno deo discipline kroz koju se kasnije stvaraju nove ideje i novi projekti. Mislim da je inspiracija rezultat prakse, jer dok radite otvarate nove mogućnosti. To je proces koji mora da se održava sve vreme i to je izazov bavljenja ovim poslom. U suštini to nije posao to je način života.

Kako se osećate povodom predstojeće izložbe posvećene jubileju fondacije Vašeg oca Vladimira Veličkovića?

Fond Vladimir Veličković nagrađuje mlade umetnike koji se bave crtanjem i ovaj izložba obeležava prvih 10 godina; na nama je sada da nastavimo tu tradiciju, da ta nagrada nastavi da postoji, što će i biti slučaj, možda sa nekim modifikacijama, ali sa istim ciljem, a to je potpora našim umetnicima i promocija njihovog rada na najbolji način.