Miona Marković zna šta želi da postigne u profesiji koju je za sebe izabrala. Istinski zaljubljena u glumu, što se vidi iz svake njene reči, rešena je da joj posveti svoj potencijal i vreme koje dolazi. Na osnovu do sada ostvarenog, nema sumnje da će u tome uspeti
Miona Marković je brzo osvojila domaću televizijsku publiku ulogama u popularnim, ali žanrovski sasvim različitim serijama. To zapravo jeste moto i želja mlade i ambiciozne glumice – da u svojoj karijeri ostvari što veći broj uloga koje neće ličiti jedna na drugu, ma koliko izazovne i teške bile.
Koliko se druga sezona serije “Žigosani u reketu” razlikuje od prve? Kakva su Vaša očekivanja pred sam početak emitovanja?
U drugoj sezoni stvari se zahuhtavaju. Već ste dobro upoznati sa likovima, a sad svaki od njih polazi u nove borbe i utakmice, pre svega sa sopstvenom prošlošću, što su više neiskreni prema sebi bili, to im je teže da sada pobede. Ana Marija u drugoj sezoni podleže emocijama, dozvoli sebi da se zaljubi zbog čega će zamalo skrenuti sa svoje ambiciozne misije, ali tu je njen čelični otac koji će je vratiti na “pravi” put. Međutim, da li je to pravi put, videćemo. Moja očekivanja od nove sezone su da vas ne razočaramo.
Koliko Vam je blizak lik koji igrate u ovoj seriji? Da li ste kao mlada i popularna glumica izgradili odnos prema medijima jer se kroz seriju jako dobro vidi kako redakcije funkcionišu danas i šta im je prioritet?
Ana Marija mi uopšte nije bliska i baš zbog toga uživam da je igram. Ona je moćna devojka koja sem novca, obrazovanja i surove ambicije poseduje i neverovatan talenat da uvidi kako da se stvari uvek odvijaju u njenu korist. Činjenica da novine njenog oca nisu ono gde je ona zamislila da će raditi, nju uopšte ne sprečava da ni iz čega napravi imperiju. U početku se bunila, ali na kraju shvata da nekada progutamo žabu da bismo sutra radili ono što nas pokreće. Meni, kao Mioni, je značio kontakt sa svim magazinima, dnevnim novinama, pa čak i tabloidima jer sam preko svojih intervjua upoznala ljude koji su Ana Mariji svakodnevica, i verujem da ću u narednim sezonama još verodostojnije snimati scene u redakciji.
S druge strane, kako biste opisali rad na filmu “Kralj Petar Prvi” Lazara Ristovskog? Moguće je da će se ovaj film izboriti za status evropskog kandidata za Oskara.
Lazar Ristovski omogućio mi je budem princeza na dva dana. Znate kako, kada obučete kostim Borisa Čakširanina vi lako poverujete da ste Jelena Karađorđević. Ti žiponi, čipke, broševi, šeširi, damske rukavice zatim konji, kočije, Topčiderska šuma, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, zaista je bilo lako i magično saživeti se sa tim dobom i tom ulogom.
Šta je u Vašoj dosadašnjoj karijeri bio najveći izazov, uloga koja je zahtevala maksimum truda?
Najveći izazov bilo mi je kada smo Dušan Radojičić i ja snimali podvodne scene za diplomski film “Nadražaj“. Snimali smo ih sa profesionalnim podvodnim snimateljem na vodopadu Blederije, blizu Kladova. Temperatura vode, iako u avgustu, bila je 12 stepeni. Čim smo stigli samo sam umočila nogu i sve kosti su me zabolele. Kad bi reditelj Aleksandar Savić viknuo: “Akcija!” trudili smo se da kontrolišemo cvokotanje vilica makar dok traje kadar. To je jedini put da sam u karijeri u par momenata pomislila “Hoću kući, ne mogu ja ovo”. Međutim scene su magične, isplatilo se i opet bih ih ponovila u budućnosti za neki drugi film.
Imali ste malu ulogu u seriji “Jutro će promeniti sve” koja je zaista predstavljala nešto novo i drugačije u okvirima domaće produkcije. U kakvom sećanju Vam je ostao rad na ovoj seriji?
“Jutro” pamtim kao moj najveći izazov da ne napravim budalu od sebe. Naime Kristina, lik koji sam igrala, je devojka vrlo prostodušna i naivna, zaljubljena u svog starijeg momka i zaljubljena u veliki Beograd u koji želi što pre da se uklopi i ne videći koliko žuri i greške koje pravi. Ona je lik na ivici, ako joj dodate još malo postala bi karikatura. Međutim reditelji Vladimir Tagić i Goran Stanković su vrlo vešto još od samog kastinga ukazivali na to da ona nije neko kome ćemo se samo smejati već i neko koga ćemo zbog svih njenih nespretnih, blesavih i netaktičnih poteza zavoleti. Baš kao i sve likove u ovoj sjajnoj seriji. To su ljudi od krvi i mesa koje srećemo u našem okruženju. To je Beograd kakav jeste, a ne Beograd sa reklame. Zato je ova serija “generacijska”.
Koliko je lepota bitna za uspeh u karijeri koju ste za sebe izabrali? Šta smatrate ključnim za stabilnu i respektabilnu karijeru?
Lepota je prolazna, ali vrlo upotrebljiva u karijeri jedne glumice. Naše telo je naš instrument. Ja nemam svoje radove, svoje power point prezentacije, svoje knjige, ja na svoj posao nosim svoje privatno telo koje je i moje poslovno telo. Zato jeste lepota bitna, ali lepotu ne čine samo lepe crte lica. Moj profesor često govori: “Nije gluma trka na sto metara, trčite maraton. Ovim poslom treba da se bavite 40 godina.” I upravo je u tome štos, dokle god se bavimo sobom mi se bavimo zapravo našim umom, našom dušom i našim telom, a sve troje koristimo u glumi. Treba moj um, moja duša i moje telo iznova i iznova da inspirišu ljude za nove uloge, a svako doba nosi svoje uloge.
Veoma je bila zapažena uloga koju ste imali u seriji “Koreni”. Kako ste se pripremali za ovu ulogu?
“Koreni” su deo lektire u gimnaziji, tako da sam sa tematikom već bila upoznata. Međutim u knjizi moja uloga (Zora) nema dijalog već je sva u opisima. Tako da sam ja iznova čitala dramatizaciju Đorđa Milosavljevića, gde je Zora dramski određena. Zora je moja prva uloga i toliku sam tremu imala da sam tekst znala 2 meseca unapred.
Da li ste imali posebnu odgovornost budući da je serija rađena po motivima romana Dobrice Ćosića pisca sa kojim ste u srodstvu?
I to je bio deo treme. Odgovornost je bila triput veća, ali mislim da ga nisam izneverila. Sam mi je rekao da ga zovem na svoju prvu premijeru čak iako on bude bio gore, na nebu. Tako da sam ga ja pozvala da gleda s neba moju Zoru, koju je on izmislio.
Postoje li projekti koje ćete raditi u novoj sezoni, a za koje šira javnost još uvek ne zna?
U Boško Buhi uskoro krećemo sa probama za novu predstavu “Nemušti jezik” u režiji Milana Karadžica i vrlo se radujem.
Kakve uloge Vas najviše raduju?
Izazovi, radujem se ulogama koje nemaju veze sa prethodnim. Volela bih da sa svojih 100 godina imam iza sebe bar 300 uloga i da svaka bude posebna.