Kakve borbe očekuju glumca koji teži da izrazi
svoj talenat do krajnjih granica, a kakve muškarca koji želi da živi u skladu sa sopstvenim
merilima? Milan Marić ima odgovor na oba pitanja.
Milan Marić je koliko juče bio glumac koji obećava, a danas je jedan od najangažovanijih u svojoj
generaciji. Prepoznatljiv u okvirima Srbije i regiona, primećen, a potom i nagrađen u Evropi. Sasvim sigurno
jedan je od onih koji su samouvereno kročili na staze velikana koji su
obeležili poslednjih nekoliko decenija srpskog glumišta. Sa Milanom Marićem
razgovaramo o aktuelnim projektima, ali i ulozi Dovlatova koju mu je otvorila perspektive o kojima
sanja svaki glumac.
Tajna služba, život agenta, intrige u najvišim krugovima. Koliko ti je čitav taj svet, koji je običnom čoveku skoro nepoznat, bio jasan, razumljiv, intrigantan pre početka rada na seriji “Državni službenik”, koja se emituje na Superstar TV kanalu?
Nije mi bio jasan i nije mi ni sada mnogo jasniji. Naravno, sve što u sebi ima ono tajno, nam je posebno intrigantno i zanimljivo, i voleli bismo da znamo šta je to tajno i kako to tajno funkcioniše, zar ne?
Da li se za ulogu Lazara, mladog agenta koji počinje da gradi karijeru u takvom svetu, trebalo posebno pripremiti?
Trebalo je psihički pripremiti se za 5 meseci snimanja, za zimu, za noćna snimanja. Naravno, u svemu tome je trebalo i dobro osmisliti kuda i kako sa likom Lazara, a to je nešto što ne možes uvek kompletno isplanirati pre početka snimanja. Neke stvari se dese na samom snimanju i otvore neke nove prostore za istraživanje lika. Što se fizičke pripreme tiče, imali smo obuku za rukovanje oružjem i malo kondicionih priprema.
Tvoju karijeru do sada su obeležile uloge izuzetnih, u mnogo čemu posebnih istorijskih i fiktivnih likova kao što su Dovlatov, Gavrilo Princip itd. Zadržimo se na Sergeju Dovlatovu. Umetnik, nerazumevanje, napuštanje domovine – sve je to obeležilo njegov život. Živeći u zemlji u kojoj pozicija umetnika nikada nije bila naročito ugodna, da li ti je Dovlatov bio blizak i lako razumljiv?
Kada sam se spremao za snimanje Dovlatova, nisam razmišljao o tome da li smo slični ili ne. Međutim, jednu stvar sam u startu znao, a to je da ne želim da radim imitaciju jer je to besmisleno. Zanimalo me je šta se to nalazi iza njegovog pisanja. Ukoliko uzmemo u obzir da je ono što pisac napiše finalni proizvod svega onoga sto se nalazi u njemu, ja sam želeo da se bavim tim procesom. Vremenom se, kako je proces odmicao, ispostavljalo da imamo nekih sličnosti.
Šta je u ličnosti ovog pisca
najizazovnije, koja osobina sažima njegov karakter iz tvoje perspektive?
Kompleksnost, ranjivost i nezrelost. On je bio veoma visok čovek, oko 2 metra i dosta krupan, tako da je on od većine Rusa vizuelno odskakao, oni su ga baš zbog te njegove visine i zvali – najvećim ruskim piscem. Na sve to još i crn, crnih očiju. Spolja naizgled takav jedan džin, a unutra jedan čitav svet nežnosti i ranjivosti. Ta paradoksalnost je meni veoma zanimljiva.
Koliko je nagrada “Evropske zvezde u usponu” promenila tok tvoje karijere? Šta ona tebi lično znači?
Mnogo više za razvoj moje karijere mi je pomogao rad sa Aleksejem Germanom na filmu Dovlatov. Sve to što sam tada otkrio o sebi, upoznao se na neki totalno drugačiji način od onoga kako sam sebe doživljavao do tada, je nešto što je meni mnogo važnije. To što se tada dešavalo na tom snimanju, je nešto što je neka vrsta zaloga za moju buduću karijeru. Nagrada u Berlinu je došla kao posledica toga.
Serija “Jutro će promeniti
sve” predstavlja presedan u odnosu na sav serijski program koji je ikada
prikazan na RTS-u. Kako je bilo raditi je? Neverovatno brzo nas je osvojila
zbog prepoznavanja, istinitosti prikaza života ljudi u tridesetim ovde i sada.
Imao sam sreće da snimam sa Milicom Tomić, Vladimirom Tagićem i Goranom Stankovićem i sećam se kako su, iako su njih troje mladi reditelji i svako od njih ima svoj rediteljski jezik, igrali kao savršeni tim i kako im je cela ekipa verovala, sve vreme. To je mnogo lepo videti. Bilo je veoma zanimljivo biti deo te ekipe koja je stvarala “ Jutro će promeniti sve“. Prvenstveno zato što je ekipa veoma mlada i samim tim su sumnje u nas su bile veće. To nije normalan princip ali to je ovde tako, a i drugo je energija u kojoj se Jutro stvaralo. Ogroman posao, ne baš mnogo para, neizvesnost, ali odlučnost da se uradi baš onako kako mislimo da je najbolje. Naravno da je posledica takvog rada bila da su ljudi odlično odreagovali i da su se neverovatno brzo vezali za likove i sve ono što im se događalo tokom tih 40 epizoda.
Lik koji igraš bi se mogao opisati kao muškarac na pravom putu, “muškarac na mestu”, njegov život se odvija pravolinijski – završene studije, karijera, kupovina stana, kredit, veridba. Onda se dogodilo to što se dogodilo. Nevezano za lik, koji su glavni izazovi sa kojima se savremeni muškarci danas suočavaju?
Muškarci se suočavaju sa patrijarhatom. Borba između onoga što ja zapravo želim, osećam i onoga “što je red” je borba koja je u ovim krajevima oduzela najviše života. Oduzima i dalje, ako ne bukvalno, onda nam oduzima slobodu, samim tim sreću a to je ono sto ja smatram životom.
Kako bi opisao rad na seriji “Besa”, koja se emituje na Superstar TV kanalu?
Rad na Besi pamtim po tome sto sam prvi put igrao lošeg momka. Bilo je izazovno napraviti nekoga ko je deo jednog paralelnog sistema kakav je kriminal, da se odlično u njemu snalazi ali da zapravo tu ne pripada. Ne da ne pripada u smislu da je mnogo dobar, naprotiv on je opasan, to što radi u životu nikako ne može da bude dobro ali on to radi odlično, samo je problem što on ne pripada tu. Mnogo sam srećan sto sam radio na Besi.
I dalje si ovde i dosta si angažovan. Razmišljaš li o inostranoj karijeri i da li još uvek veruješ da ima smisla ostati u Srbiji?
Da ne verujem da vredi ostati, ne bih bio ovde. Mislim da se vredi boriti i još uvek imam snage za to. Naravno, mnogo je lakše to govoriti kada govoriš samo o sebi, kada nemaš porodicu, kada nemaš dete o kojem moraš da razmišljaš.