Njegovo vreme je došlo. Muzika Marka Louisa je pronašla put do publike sa istančanim ukusom koja prepoznaje vrednost džeza, fanki zvuka, kvalitetne simbioze žanrova. Međutim, kako je sve počelo?
Marko Louis je muzičar koji prvenstveno drži do umetničke slobode koja je preduslov autentičnog izraza. Ne zanimaju ga kompromisi u tom smislu zato što radi ono što oseća, što voli i što mu je u genima. Uostalom, biti svoj jeste jedna od osnovnih životnih lekcija koje je naučio od svog oca, velikog muzičara Ljubiše Stojanovića Louisa.
U kom trenutku je muzika postala deo Vašeg života?
Muzika je deo mog života otkad znam za sebe. Muzika je neprestano oko mene i prirodno je sve to, jer sam odrastao u muzičkoj porodici (moja majka je takođe pevala,u horu i jednom bendu) stoga je muzika važan deo mog života.
Odakle inspiracija Euridikom koja ima poseban status u starogrčkoj mitologiji? Šta je Vas pokrenulo u ovom mitu?
Isprva sam uradio muziku i dok još nisam imao tekst moja drugarica i koleginica Maja Radivojević, čim je čula melodiju, osetila je tu atmosferu grčke tragedije, stoga se nekako samo od sebe nametnulo. Ona je tu energiju na prelep način pretočila u tekst i zanimljivo je da se u tekstu i ne pominje Euridika, nego je sve neka vrsta metafore i priča da svako u životu ima neku vrstu drame, da svako od nas doživi neku tragediju.
Studirali ste FDU, Katedra za snimanje i dizajn zvuka. Međutim, kako izgleda taj prvi momenat rada na novoj kompoziciji? Šta je, žargonski rečeno “okidač”, inspiracija?
Studiranje na FDU i na toj katedri sve je više vezano za zvuk na filmu, seriji, radiju i televiziji, ali sam imao predmet Muzička produkcija koji mi je, naravno, bio omiljeni predmet. Fakultet me je dosta pokrenuo, omogućio da razmišljam o dramaturskom momentu, da zvuk posmatram kao deo filmskog jezika, da zvuk nije samo nota i melodija, već pre svega emocija. Kad sednem za klavir, za bubanj, pustim da sve izađe iz mene, i devedeset posto onoga što prvo odsviram ili otpevam ostane na traci i to uvek bude najiskrenije.
Kakav je Vaš doživljaj savremene srpske muzičke scene?
Meni u poslednje dve godine lepo ide, moja publika raste, sve više ljudi dolazi na moje koncerte, pevaju sve moje pesme, uživaju u njima. Meni je sve to veoma dopadljivo, kao da je sve divno na našoj muzičkoj sceni, a u stvari nije. Trebalo bi da se više pozabavimo time jer ima puno kvalitetnih izvođača, samo je potrebno da im se omogući da se čuje za njih, jer onda oni izgube entuzijazam i odustanu, što je tužno. Takođe, ima mnogo dobrih i kvalitetnih izvođača, ne samo iz Srbije nego i iz regiona. Bilo šta da se radi u životu važno je vreme, strpljenje, kao i da se sve radi korak po korak.
Imate li danas vremena za sport, s obzirom na dugogodišnje bavljenje košarkom?
Za to uvek mora da se nađe vremena, ne bih mogao bez toga, jer je košarka bila moja prva, prava ljubav. Ja sam sa 14,15 godina znao sve o sportu, ništa me drugo nije interesovalo, spavao sam sa loptom. Jednom nedeljno obavezno idem na košarku, ako imam više slobodnog vremena odem i dva puta nedeljno. Na bini promenim po nekoliko instrumenata, samo skačem, tako da je i to deo sporta.
Odrastali ste u Nemačkoj. Možete li da uporedite ta dva mentaliteta – nemački i srpski? Ima li dodirnih tačaka, i u čemu su razlike najočiglednije?
Dok sam živeo u Nemačkoj uvek sam bio odgovoran, nikad nisam kasnio, čak sam i po 15 minuta ranije dolazio na dogovoren susret, a kad sam se preselio u Beograd to se promenilo, uvek kasnim barem po 5 minuta. Velike su razlike u mentalitetu i u načinu razmišljanja. Tamo nema ništa bez rada, ako nisi vredan i odgovoran, ne pomaže ti ni veza. Međutim, bilo bi idealno kada bi se pronašla neka sredina između ta dva mentaliteta, i drago mi što sam odrastao tamo, neke stvari su mi dosta pomogle u životu. Navikao sam da sve u životu radim peške, polako, nikako preko nekog reda.
Kakav je Vaš utisak o današnjoj beogradskoj clubbing sceni?
Clubbing scena je širok pojam, a i ne izlazim često po klubovima. Doduše, Beograd je uvek bio moderno mesto za noćni život, ima svega od narodnjaka do rejva, lepih lokacija za razne žurke, tako da je Beograd verovatno prvi u Evropi za dobar noćni provod, na Balkanu sigurno. Više volim da odem na neki festival, na koncerte, neke intimnije žive svirke.
Koji muzičari su ostvarili najveći uticaj na Vas? Interesantno je to da negde pominjete Majkl Džeksona kao nekoga ko je taj uticaj ostvario. Šta Vam se u njegovoj muzici dopada i šta cenite kod njega?
Kada sam bio klinac Majkl Džekson mi je bio idol, voleo sam da đuskam kao on, lepio sam njegove postere po sobi. Imao sam priliku ‘97 godine u Minhenu da ga slušam i gledam uživo na koncertu. On je bio što se kaže paket muzika, interpretacija i đuskanje, imao je svoj stil. On je za mene MajklDžordan muzičke scene! Inače dosta pevača je pored Majklauticalo na mene, Stivi Vonder, Rej Čarls, Net King Kol, ti stariji soul i džey pevači, ali sam odrastao i uz Hip Hop muziku 90-ih, čiji se uticaj verovatno i čuje u mojoj muzici.
Imate tri objavljena albuma. Koji je Vaš način komunikacije sa publikom mimo samih nastupa. Kako reagujete na kritike?
Najviše volim to povezivanje sa publikom na koncertima, to je za mene prava nezaboravna žurka, volim i da bude intimno i uvek se trudim da siđem u publiku, da razmenimo emocije, da se pozdravim sa ljudima, volim tu organsku konekciju. Na kritike reagujem tako što ih filtriram, važno mi je da prepoznam šta je iskreno, a šta je zbog sujete, izvlačim iz toga ono što mislim da je najbolje. Često me ljudi kritikuju zbog izgovora nekih reči ali sam to prihvatio kao sopstvenu interpretaciju, umetničku slobodu.
Šta je najvrednije, u smislu životnih vrednosti, što ste naučili od svog oca?
Ovo je najčešće pitanje koje mi mediji postavljaju. Naučio me je da
budem svoj, da ne imitiram nikoga, da budem istrajan, međutim najviše pamtim njegove reči “da mi nikad ne bude dosadno” i ja se tog njegovog saveta i držim, meni nije dosadno u životu.