Sa trideset godina, a to je bilo 1976. godine, Marina Abramović je napustila svoju zemlju (SFRJ) i svoj grad, Beograd i otisnula se u svet. I osvojila ga. Svojom umetnošću, svojim vaspitanjem i dobrim raspoloženjem. Ona je danas kraljica performansa i moderne umetnosti. O njoj se skoro sve zna, dosta toga je sama ispričala, mnogo toga su i drugi rekli o njoj.
Upoznao sam je na jednoj privatnoj zabavi, gde su joj baš sve zvanice tokom večere prilazile i tražile autogram, oni “pažljiviji“ su hteli da naprave selfi, a mnogi su nudili da pogleda njihove kataloge. Meni je to delovalo kao silovanje. Njoj ne. Čekala ih je sa osmehom i ispunjavala raznovrsne želje. Nisam hteo da joj priđem. Bolje rečeno, bilo me je sramota, a negde sam i uživao u tom prizoru gde neki fin svet želi “da pipne” Marinu. Onda sam se se malo unervozio u stilu “da li je moguće da ću biti jedini koji joj nije prišao”. Uzeo sam novi gutljaj vina, a onda je Marina prišla meni:”A čime se vi bavite?” To vam je ta stara narodna, “ako neće Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu.” Zanimalo ju je apsolutno sve o meni, sa širokim pogledom me je skenirala i ćaskali smo 10-tak minuta, dok je opet nisu odvukli da joj traže autograme, selfije, i daju prospekte. Pre toga sam bio jednom na njenom predavanju i ostao fasciniran načinom na koji drži pažnju i raspaljuje maštu, čak i na tako skrovitom mestu. Marina ume da sluša i gleda, iako je uglavnom s druge strane pozornice.
Photo: Marco Aneli
Courtesy of the Marina Abramović Archives
Ne gledam u retrovizor
A kako je počela ta fascinantna žena? Sve me je zanimalo. Iskopao sam zaboravljenu knjigu “Rani radovi, beogradski period” u izdanju Muzeja Savremene umetnosti Vojvodine.
“U jednoj od prvih instalacija „Drvo“, 1971. godine umetnica je upotrebila zvučnik iz kojeg je emitovan pojačan cvrkut ptica i postavila ga na drvo ispred Galerije SKC-a, čime je na “veštaki” način multiplikovan i inteziviran jedan od zvukova prirode. Slično neoavangardističko potenciranje kompleksnih odnosa između umetničih dela, prirode i kulture aktuelizovano je i u ambijentalnoj instalaciji „Kutije“, koja se desila iste godine. To su bile dve kartonske kutije za pakovanje postavljenje unutar Galerije SKC-a, iz kojih su se takođe čuli zvuci prirode snimljeni na magnetofonskoj traci: blejanje ovaca, huk mora i vetra, pucanj. Manipulacija zvukom u tim ranim radovima izaziva reminiscencije na eksperimente Džona Kejdža sa muzičkim minimalizmom u kojima umetnik preuzima već postojeći zvuk ili tišinu i emituje ih bez ikakve intervencije.
Ali dok je on takav zvuk koristio na način na koji se upotrebljavaju muzički instrumenti, u radovima Marine Abramović mehaničkim reprodukovanjem i zamenom vizualnog materijala auditivnim, preispitivala su se klasična umetnička pitanja o prirodi kao modelu i o njenoj interpretaciji u umetničkom delu, takoreći provocirale su se aktualne pretpostavke o inspiraciji, tehnici i izvođenju u pejzažnoj umetnosti”.
O tim svojim počecima, o tom “preludijskom periodu” Marina je govorila krajem prošlog veka za “Vreme”: „Što se tiče moga rada u Jugoslaviji, to je ono što kažemo „kamen temeljac“. Bio je vrlo važan taj moj početak, naravno sa grupom ljudi sa kojom sam radila, to je bilo esencijalno. U to vreme naš rad je toliko bio protiv svih normalnih normi u Beogradu. Ceo taj rad je bio veoma značajan za moj kasniji razvoj i u svakom svom katalogu pominjem taj početak kao jedan vrlo važan moment u svom životu.“
Sada je Marina, žena čija se biografija preliva po svim šavovima, ponovo na svom terenu, posle više od četiri decenije. Raduje se kao malo dete, što će izložbom u Muzeju savremene umetnosti ponovo odškrinuti vrata nekog novog grada. I neku nove sebe. Ne zna se ko više strepi, publika ili umetnica koja je opet prisutna u svom gradu.
Posle 43 (ovo moram i slovima četrdeset i tri) godine ponovo izlažete u svom rodnom gradu.
Tim povodom mi kaže:” Nikada ne volim da gledam unazad – u prošlost. Za mene jedina stvar koja je važna je sadašnjost. Bolja sam danas nego što sam bila ikada pre u životu. Imam mudrost koju nisam imala kad sam bila mlada i to je neprocenjivo.”
Radionica na poklon
A kada pogleda u retrovizor, iskaču joj slike kako čitaDostojevskog i Marinu Cvetajevu, tu su prizori kako šeta kroz sneg u Beogradu kasno uveče i dugi razgovori u Klubu Književnika sa prijateljima.
Zahvaljujući svom poslu u prilici je da s vremena na vreme otkriva novu verziju sebe. Jednom je to bila Marina u kojoj bol nije imao važnost. Sada je aktuelna Marina kojoj je važan smisaoza humor. Ne samo šale na sopstveni račun već i o svetu oko nje; mogućnost da se spozna “celokupna slika” stvari.
Jednom smo pričali i o kustosima, koliko utiču na njen život.
„Moj odnos prema kustosima je profesionalan. Postoji velika razlika među različitim umetnicima kao i među različitim kustosima. Postoje veliki kustosi i oni koji samo rade svoj posao. Ja sam imala sreće u životu jer sam imala prilike da radim sa nekim zaista velikim kustosima, ali danas je njih teško naći.“
Zanimalo me je sa kakvim ambicijama dolazi sada i šta očekuje.
„Konačno sam dobila poziv da napravim izložbu u Beogradu i prihvatila sam ga. Takođe hoću da poklonim nešto mladim performans umetnicima ove zemlje koji će imati prilike da učestvuju u radionici Abramović Metod. Ova radionica nije bila predviđena od strane kustosa i to je moj lični poklon generaciji mladih umetnika.“
Na jednom mestu u svojim memoarima „Prolazim kroz zidove“ (kod nas objavio Samizdat B92) kaže da putovanje čoveka podmlađuje jer nema vremena da stari.
„Smatram da biti mlad znači biti radoznao i imati ponovo perspektivu deteta. Ne smeštam sebe ni u koji stil života. Ja sam savršen primer modernog nomada. Moja kuća je moje telo.“
Porazgovarali smo i o krajnje intimnim temema, o tome kako je svesno odlučila da nema decu „jer bi to smetalo umetničkoj karijeri.“
„Nikada nisam htela da imam decu jer u svom telu imam samo jednu energiju i nju iskorišćavam kako bih stvarala svoja dela. To je sve, nema ništa što može da se doda.“