Lazar Šećerović – Gospodi ima ko da piše

U nekom imaginarnom svetu Laza Šećer bi bio vlasnik megamarketa u kome se prodaje stil, lepo vaspitanje, gde se maniri mere na posebnoj porcelanskoj vagi, a dobro raspoloženje i prostor za zabavu se besplatno nude odabranima. 

Međutim, Lazar Šećerović, potomak čuvenog srpskog političara Jevrema Grujića, prevodilac, maneken i kultna ličnost beogradskog noćnog života već decenijama živi tu imaginaciju. Stanuje u muzeju. Njihova porodična kuća je dobila ovaj prestižan status i četiri puta nedeljno je otvorena za posetioce. Postali su punopravni član Udruženja istorijskih kuća Evrope. Njegova svakodnevica su portreti velikana, retko posuđe, pozlate, keramika, oruđe, oružje, porcelan, bronza… Restaurirali su četiri odevna predmeta koja su pripadala knezu Mihailu Obrenoviću i knjeginji Juliji. Zahvaljujući saradnji sa Centralnim institutom za konzervaciju sva dela sjaje kao da su u Luvru. Građani mogu da odmaraju oči uz dela Uroša Predića, Petra Lubarde, Paje Jovanovića, slika iz privatnih kolekcija, do sada nikad viđenih. Što bi Laza rekao „dela za padanje“. Malo je poznato da je u ovoj kući u beogradskoj Svetogorskoj ulici 1912. godine tajno potpisan savez sa Bugarskom. Posle Prvog svetskog rata u ovoj zgradi je bilo smešteno Belgijsko poslanstvo. Ovde sa zidova preliva istorija, i ona bolna i tragična, ali i ona glamurozna. U danima borbi za oslobođenje Beograda, oktobra 1941. u domu Jevrema Grujića je bila smeštena partizanska bolnica. A na ovoj adresi, 1967. godine, otvorena je i prva diskoteka u Beogradu pod imenom „Diskoteka kod Laze Šećera“.

U kući je i verovatno najraskošnije venecijansko ogledalo u Srbiji, stil rokaj iz 1775. godine, a najstarija vrednost u domu Jevrema Grujića je ikona Jovana Krstitelјa iz XVIII veka, koja je preneta iz Albanije.

Burna porodična istorija

Porodična istorija Jevrema Grujića i njegovih potomaka dala bi se ekranizovati, a svaki rukavac ovog stabla je posebna priča. Za ovu priliku biram da Lazar govori  o ženskoj liniji.

“Moja mama i teta držale su poslednji damski salon u Beogradu. Njihova prijateljica bila je Ljiljana Skerlić, ćerka Jovana Skerlića, koja je važila za veliku lepoticu prve polovine XX veka. Bila je visoka i imala je neku plavo ljubičastu, neopisivu boju očiju. U toku jedne sezone imala je dvanaest prosilaca i sve ih je odbila. Dva puta se udavala za francuske milionere i posle rata, svake godine, četiri puta je slala mami i tetki svoju odeću. Svake sezone stizali su kostimi, kaputi, haljine, tašne, cipele, šeširi… Tada sam prvi put video te perfektne materijale, a pošto je gospođa Skerlić bila malo viša onda je naša rođaka Zagica to skraćivala. One su to delile i svojim prijateljicama, tako da su beogradske dame bile obučene po poslednjoj pariskoj modi. A to se sve dešavalo u komunizmu gde su se ljudi oblačili na tačkice i bonove. Poseban poklon iz Pariza su bile dve srebrne pudrijere, presvučene: jedna sa crvenim, a druga sa konjak zmija reptil materijalom. Taj naizgled apsurdan dar je bio fantastičan jer je toliko podizao moral mami i teti. Kada god otvore pudrijere, vidi se onaj mali oblačak praha i čuje se onaj klik kad ih zatvaraju. Taj zvuk i sada čujem.”

Između dva gutljaja espresa stižemo do Lazareve prabake.

“Moja prabaka Jelena Herbez, bila je prva naša trendseterka još prvom polovinom 19. veka, njen muž je bio Srbin iz Hercegovine koji je studirao i doktorirao prava u Padovi. Na poziv kneza Miloša vratio se u Srbiju. Ta naša Jelena, Jelenka bila je velika ljubav knjaza Miloša. Kada je ta ljubav iščilila, knez Miloš, koji je bio veliki džentlmen, joj je poklonio ogromno imanje uključujući i ovo gde je naša kuća. On je isprovodadžisao i ona se udala za Teodora Herbeza, a pošto je bila jako mudra ostala je u odličnim odnosima sa knezom. Tada su postojala dva dvora, jedan u Požarevcu gde su bili knez Miloš i knjeginja Ljubica, velika gospođa, a Jelenu Herbez su zvali mala gospođa. Imala je dvor u Kragujevcu i počela je da uvodi francuski protokol. Postala je jedna od najotmenijih dama, govorila je francuski, nemački, organizovala je velike balove i promovisala francusku modu. Tako su ovde ušle krinoline, lakovane cipele, čizmice na šnir, lepeze, ogrtači, kapuljače… Od tada pa do danas se neguje taj stil života u našoj kući. “

Prva disko kugla

Komunisti su im uzeli skoro sve osim prijatelja. Da bi opstali u takvom društvu trebalo je da imaju perfektno obrazovanje, da govore jezike i da se trude da budu što šarmantniji. Mama mu je rekla da će ići u Englesku i Francusku, među ljude koji imaju sve i da je jedini način da tamo budu interesantan – da bude duhovit. Ekstravagancija je posebna kategorija koju ceni.

“Imati stila je vrhunac, a jedina nadogradnja koja je moguća – imati klasu. To znači napraviti gest, napisati pismo domaćinu posle lepe večeri, to su finese, sublimacija elegancije.“

Lazar ima burna sećanja, ali ne živi od njih. Naprotiv, neprestano radi na proizvodnji novih. Šezdesetih godina mu je pored studija glavna okupacija bila da sakuplja pečate u pasošu. Bio je očaran pariskom diskotekom “Kastel”, gde je na disko podijumu posmatrao Fransoaz Sagan, Žan-Pola Belmonda, Rožea Vadima i po ugledu na to čuveno mesto otvorio je prvu diskoteku ne samo u Beogradu, već u čitavom istočnom bloku, na potezu od Trsta do Vladivostoka.

Te priče iz diskoteke, iz koje se prelivala strast, udvaranje, preljube, intrige, glamur i šik su poseban deo istorije Beograda.

Zanima me da li se Lazar “izludeo” dovoljno.

“Ne! Tek planiram!”