Konak kneginje Ljubice je jedna od malobrojnih sačuvanih zgrada iz vremena prve vladavine kneza Miloša Obrenovića. Sagrađen je za tri godine (1829–1831) i odmah je zamišljen je da bude reprezentativni dvor srpske vladajuće dinastije Obrenović. Međutim, zbog blizine Turaka knez Miloš je malo boravio u njemu. Svoju primarnu namenu Konak je ostvario tokom prve vladavine kneza Mihaila (1839–1842), kada je služio kao njegova rezidencija.
Kada su Obrenovići proterani iz Srbije (1842. godine), zgradu su u narednih sto trideset i kusur godina koristile i prema svojim potrebama uređivale različite državne institucije. Sedamdesetih godina 20. veka uprava grada Beograda odlučila je da zgrada Konaka, u skladu sa svojim istorijskim, umetničkim i spomeničkim nasleđem, dobije novu namenu i postane muzej. Posle sanacije i rekonstrukcije ušla je u sastav Muzeja grada Beograda, a u septembru 1980. godine otvorena je stalna muzejska postavka Enterijeri beogradskih kuća 19. veka.
Konak kneginje Ljubice jedan je od najreprezentativnijih sačuvanih primera građanske arhitekture prve polovine 19. veka u Beogradu. Prema zamisli kneza Miloša, trebalo je da ima dvojaku namenu, da bude stan njegove porodice, a u isto vreme i dvor. Ljubičin pokret otpora
Foto: Muzej grada Beograda
Na ovom mestu je 2009. godine promovisan prvi muzejski teatar kod nas, i zvao se Na kafi kod knjeginje Ljubice. Osveženo je sećanje kako su se u kneginjino doba dočekivali gosti u vreme podnevnog odmora, kako je tu dolazio knez Miloš da uz još jednu kafu i čibuk odmori, dok su mu sekretari čitali novine.
Ovde je kneginja Ljubica provela značajan deo svog života, a onda je napustila i konak i Srbiju.
Bila je poznata kao stroga i samosvesna, i često je zauzimala sopstveni stav u politici, uprkos mužu koga je obožavala. Zbog toga je nekoliko puta dolazila u ozbiljne sukobe sa knezom Milošem. A jednom prilikom je u naletu ljubomore ubila iz pištolja jednu od mnogobrojnih ljubavnica kneza Miloša. Petrija je bila prva poznatija Miloševa ljubavna avantura, izbeglica iz Sarajeva. Sumnjajući da je ona knezu nešto više od služavke Ljubica je, ubivši je iz Miloševog pištolja, rekla: „Pištolj jes Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati!“
Petrija je sutradan sahranjena. Lepo opremljena, imala je na nogama kneginjine žute papuče. Priča se da je Ljubica iz prikrajka gledala sprovod govoreći: „Ja tebe smirih; sada ti alal moje žute papuče, a meni neka sude i Bog i ljudi…“
Knjeginja je sa knezom Milošem izrodila sinove Milana i Mihaila i kćerke Petriju i Savku. Sa istaknutim ličnostima Srbije toga vremena bila je u dobrim odnosima. Naročito sa Vukom Karadžićem, a i Vuk je Ljubicu veoma poštovao. Kad god je boravio u Srbiji, uvek je nastojao da bude s njom u društvu.
Ali pomagala je i otpadnike tog vremena. Tako je Iliju, sina znamenitog junaka Prvog srpskog ustanka Vase Čarapića i zeta Karađorđevog, kada je zbog Miloševe nemilosti ostao bez sredstava za život, novčano i u hrani darivala sve do njegove smrti. I Karađorđeva porodica, koja se u jesen 1839. vratila u Srbiju, naišla je na veliku naklonost kneginje Ljubice. Ona je uticala na svog sina Mihaila da Karađorđevog mlađeg sina, Aleksandra, primi u državnu službu, a kasnije i za svog ađutanta. Zauzimala se kod muža i za blaže kazne političkim protivnicima dinastije.
Umeće kajanja
Ljubičin život s Milošem, čovekom teške i preke naravi, upadljivo naklonjenom drugim ženama, bio je težak. Iako su se venčali iz ljubavi, odnosi među njima bili su turobni. Ona je negovala patrijarhalnu odanost prema njemu. Volela ga je i poštovala, obraćajući mu se sa Vi i Gospodaru.
Ipak, ogorčena na Miloša zbog brojnih ljubavnih avantura koje on nije skrivao, pomogla je da Obrenovići jedno vreme budu uklonjeni iz Srbije. Želeći da ga donekle ograniči u vlasti, u nadi da će to imati pozitivnog uticaja na njihov intimni život, kneginja je pomagala njegovim političkim protivnicima. A kada je kasnije želela da vrati Miloša u Srbiju, za vreme prve vladavine svog sina Mihaila, slabila je i njegovu vlast i, na taj način, nesvesno, olakšala protivnicima dinastije da i njega, 1842. godine, proteraju iz zemlje.
Sve je to priznala pred smrt. Posle Mihailovog odlaska iz Srbije i Ljubica je morala da napusti rodnu grudu. Živeći u emigraciji molila je Boga da se što pre vrati u domovinu. Čežnja za Srbijom izazivala je u kneginji veliki duševni bol, koji je, nesumnjivo, mnogo doprineo njenoj bolesti i iznenadnoj smrti. Godine 1843, više od tuge nego od bolesti i starosti, umrla je u Novom Sadu u naručju svog sina Mihaila i u prisustvu kćeri Petrije i Savke.
Zbog svojih postupka, kneginja se pred smrt gorko kajala, a naročito zbog Petrije: „Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih?“
Kneginja Ljubica je sahranjena u manastiru Krušedol na Fruškoj gori. Kada se nađete u tom kraju zapalite sveću za našu Ljubicu.