Može li pozorišna umetnost danas da ostvari presudan uticaj na društvo? U kom rasponu se u doba medijske kulture kreću njene moći? Šta od ove drevne umetnosti očekuje savremeni gledalac? Odgovore daje jedna od najcenjenijih pozorišnih ličnosti – dramska rediteljka Ivana Vujić.
Ivana Vujić, pozorišna rediteljka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, odnedavno se nalazi na poziciji v.d upravnice Narodnog pozorišta u Beogradu. Svoje izvanredno iskustvo, stečeno tokom duge i respektabilne karijere, upotrebiće za što bolje vođenje ansambla ove nacionalne kulturne instutucije prvog reda što je doživela kao čast, odgovornost i kreativni izazov.
Pozorišnu publiku pokreću dve stvari – iskrena emocija i istina
Koliko je velika odgovornost biti na čelu nacionalnog teatra posebno u vremenima koja po svom senzibilitetu nisu naklonjena umetnosti?
Pitanje je, da li je ijedno vreme naklonjeno umetnosti? Ako prođemo ljudsku civilizaciju, ne možemo baš prepoznati neke jako velike naklonjenosti. Umetnost se pojavljivala svuda, uvek i ona je bila ta koja je kultivisala i menjala vreme, a nije bilo vreme to koje je generisalo određenu kulturu. Naravno, velika je i beskrajna čast biti na čelu centralne ustanove kulture Republike Srbije. To je i čast i ujedno ogromna odgovornost. Takođe, beskrajna je radost sarađivati sa tako velikim brojem dobrih umetnika različitih žanrova, od drame preko opere, baleta, likovnih umetnosti i video umetnosti. Velika je sreća i radost biti sa tako velikom grupom kreativnih ljudi.
Pozorišna umetnost je u neprestanom dijalogu, otvaranju novih puteva i preispitivanju starog. Koliko je to važno za kreiranje repertoara?
Repertoar je okrenut i ka publici i ka ansamblu, kao i ka samom pozorištu koga određuje određeni repertoar. Izbor dela, kao i izbor scenskog viđenja određuje i stav publike, koji takođe gradi predstavu, što znači da treba negovati repertoar koji će negovati i ansambl i publiku.
U vašoj biografiji posebno mesto zauzimaju klasici – Euripid, Sofokle, Šekspir, Čehov. Vrednost njihovog stvaralaštva je univerzalna, arhetipska. Kada ih aktuelizujemo u ovom vremenu da li je lako izvući nit koja ih spaja sa sadašnošću?
Kada se govori o velikim delima, ono što je najvažnije sigurno je njihova otvorenost. A šta znači ta otvorenost? Ta otvorenost, kako ju je definisao Umberto Eko u svom delu “Otvoreno delo”, govori o tome da veličina jednog dela leži u njegovoj otvorenosti, odnosno leži u slobodnom kretanju u najrazličitijim pravcima u okviru jednog dela. Faktički, vi kroz to delo možete prolaziti iznad, ispod, vaše interpretacije mogu biti najrazličitiji putevi, a svi će biti u okviru teme kojom se delo bavi.
Mnogo puta ste radili Brehta. Brehtovski teatar je, posebno u određenim fazama, bio veoma angažovan. Publika je iz pozorišta izlazila ne samo ganuta ili inspirisana, već željna toga da menja svet. Da li teatar danas ima taj uticaj?
Pozorište Bertolta Brehta je pozorište istine, a istina je, kako Breht kaže, konkretna. U pozorištu Bertolta Brehta susrećemo se sa velikom strašću i istinom koja zahteva momentalnu promenu sveta, ali pozorište to i jeste. Promena makar jednog gledaoca zbog određene predstave menja ovaj svet kako u Beogradu, tako i na Trinidadu.
Čija reč danas ima vrednost ukoliko se ograničimo na ovu sredinu?
Danas su reči izgubile snagu koju su imale, zato što se danas previse govori, a premalo kaže. Onaj koji govori malo i onaj koji govori istinu, koja je potpuno skrenuta iz današnjeg života – to ima težinu i snagu.
Neretko se vrši poređenje medija i pozorišta kao opozita. Kakva je pozicija pozorišta u vreme medijske kulture?
Pozorište je takođe prostor u kome je veoma prisutna razvijena interdisciplinarnost. Vi u dobrom pozorištu i te kako koristite medije, razmišljate o njima i upućujete pitanje medijima kroz medije.
Možda je teško izvući i konkretizovati, ali šta je to, neovisno od samog gradiva, čemu težite da naučite studente?
Pokušavam da oni postanu bolji ljudi, jer samo tako će načiniti bolji svet. Bolji svet ne mogu načiniti loši ljudi, već samo bolji ljudi.
Da li talentovani ljudi, kada govorimo o dramskim umetnostima, imaju realne mogućnosti da se razvijaju u ovoj sredini?
Pitanje talenta i dara je i pitanje lične odgovornosti. Samim tim ako posedujete određeni dar, on nije samo poklon, to je i dužnost, a svi oni koji su svoje darove razvijali i radili stalno na njima zaista su uspeli da donesu lepotu, i da bar na trenutak spasu svet. Međutim, dar umetnosti, kao i dar u sportu ili dar u nauci, podrazumeva spremnost, odlučnost, disciplinu i stalan rad i odricanje zarad tog dara.
Kakva su očekivanja savremene pozorišne publike? Na osnovu vašeg iskustva, koja vrsta repertoara angažuje najviše pažnje?
Svaku publiku na svetu pokrenuće iskrena emocija i istina. Primer za ovo vam je predstava koju je gospodin Piter Bruk sa svojom trupom u okviru svog pozorišta izvodio u Africi u jednom selu gde nikada do tada nije gostovalo pozorište, gde nije bilo predstave. Njegova trupa koju su činili glumci iz čitavog sveta izvela je improvizaciju sa jednom cipelom i tu pozorišnu igru punu emocije i istine publika Afrike je razumela ne znajući ni jednu jedinu reč koju su govorili ti glumci. Publika je razumela gest, emociju i ljubav koja je dovela Pitera Bruka i njegove glumce iz svih delova sveta u to afričko selo.
S obzirom na to da ste se bavili performansom i novim formama izražavanja, da li ta scena jača u okvirima naše kulture i postaje vidljivija?
I te kako. Ja sam u Njujorku bila đak Ričarda Šeknera na Njujorškom Univerzitetu i bavljenje izvođaštvom, odnosno performansom, jeste u stvari samo prirodno bavljenje pozorištem, iz razloga što je u stvari svaka naša životna radnja pozorišna radnja. To je, kako bi rekao Šekner, dvaput izvedeno ponašanje.