Svaka nova generacija koja otkriva delo Franca Kafke, ostaje pod utiskom nimalo prijatnom stvarnošću njegovih romana. Kafka trpi nova tumačenja, briljantna i sasvim pogrešna, ostajući to što jeste. Literarni genije sa nemerljivim uticajem na sve što je došlo nakon njega.
Jozef K. je bio ubeđen da bi se tog dana kada je uhapšen ništa nepredviđeno ne bi desilo da je ispoštovao svoju svakodnevnu rutininu. Da se sve dešavalo po utvrđenom redosledu od samog jutra, i tog ubeđenja se držao sve dok nije sasvim izgubio kontrolu nad događajima. Roman “Proces” je remek delo svetske književnosti, a uz pripovetku “Preobražaj” i roman “Dvorac” spada u najznačajnija dela velikog Franca Kafke. Pisca čije stvaralaštvo nikada nije objašnjeno do kraja. Ukoliko je tako nešto teoretski moguće budući da su velika dela otvorena za nove analize a da pritom ne izgube ono što ih čini izuzetnima.
Franc Kafka je jedinstvena pojava u svetskoj književnosti. Najopštije rečeno pripada srednjoj struji evropskog modernizma, avangardi koja je obeležila prve decenije dvadesetog veka. Preklom Jevrejin, rođen je u Pragu 3. jula 1883. godine. Govorio je češki jezik, ali je prozu pisao na nemačkom. Iako se školovao za pravnika i radio u osiguravajućem društvu, što stvara izvesnu sponu sa njegovim likovima, vrlo rano je počeo da piše prozu. Prvenstveno pripovetke. Kafka je pisanje smatrao svojim istinskim pozivom i odvajao ga je od svakodnevnih poslova kojima je obezbeđivao egzistenciju. Iza njega nije ostao veliki broj dela. Neobjašnjiv i u mnogo čemu nedokučiv, Franc Kafka je ostao nesaznatljiv, enigmatičan baš kao i radovi koje je ostavio iza sebe. Iako je ostvario nemerljiv uticaj na književnost koja je stvarana decenijama kasnije, na filmsku umetnost pa i slikarstvo, Kafka je zahtevao da se njegova dela nakon smrti spale. Na sreću čovečanstva, Maks Brod, njegov prijatelj i izdavač, inače pisac i kompozitor, nije ostvario Kafkin zahtev. Roman “Amerika” štampan je posthumno. Franc Kafka je umro mlad. 3. juna 1924. godine u malom mestu u blizini Beča. Imao je samo četrdeset godina.
Enigmatičnost Kafkinog stvaranja leži u samoj atmosferi njegovih pripovedaka i romana. U prodoru nadrealnog u svakodnevno. Međutim, to nesvakidašnje, nelogično i iracionalno ne biva prepoznato kao takvo već je integrisano u realnost. Čovek se budi i biva uhapšen bez krivice ili se budi kao insekt. Literarni svet Franca Kafke je svet košmara, neprijatnosti, nelogičnosti. On je zastrašujuć i privlačan, groteskan i uznemirujući. Otuda potiču termini poput “Kafkin magijski realizam” i veoma poznata “kafkijanska atmosfera” na kojoj su insistirali egzistencijalisti, Kafkini savremenici Alber Kami i Žan Pol Sartr. Zašto magijski realizam? Kafka, iako sramežljiv i zatvoren čovek čiji su pravi karakter znali samo njemu bliski ljudi poput Maksa Broda opisujući ga kao zabavnog i inteligentnog čoveka, bio je majstor realističkog narativa. Njegov smisao sa sugestivno detaljno opisivanje, za mapiranje prostora, jednostavno je neprevaziđen. Magijsko se odnosi na uklapanje nelogičnog u logično, na maskiranje nadrealnog i njegovo nedvosmisleno prihvatanje. Kafkijanska atmosfera je atmsfera malih stanova, zabačenih ulica i kvartova, neobičnih klaustrofobičnih prostora koji pritiskaju sopstvenim prisustvom. To je svet kojim marširaju sudije, industrijalci, radnici, političari, birokrate i očevi. Jedan deo analitičara Kafkinog dela smatra njegov problematični odnos sa ocem veoma važnim za razumevanje romana i pripovedaka koje je ostavio iza sebe. Smatra se da očev nepokolebljiv autoritet stoji na samom ulazu u lavirinte Kafkine literature. A kada se čitalac jednom spusti u njihove nepredvidive ponore nikada se neće zaustaviti. Do konačnog rešenja koje je genije poput Kafke uvek ostavljao otvorenim.
Veliko deo kritičara insistira na otuđenosti kao ključnom pojmu za razumevanje Kafkine literature. Na nemoći čoveka koji propada kroz provalije birokratskog aparata koji ga na kraju sasvim guta. Nikada ne bi trebalo gubiti iz vida da su ova tumačenja nastajala u vreme nepomirljive polarizacije sveta na Istok i Zapad, na vreme rađanja zastrašujućeg birokratskog aparata koji je zaista bio nemilosrdan, na doba uspona filozofije egzistencijalizma (Kami, Sartr) na koju je Kafka veoma uticao. I pomenuta tumačenja nisu pogrešna. Modernost jeste donela otuđenje, pojam apsurda opsesija je tih decenija prošlog veka, ali Kafka je nesvodiv na to. Razumeti Kafku je mnogo više od lamenta nad ljudima koje je savremenost udaljila od sopstvene suštine i lepote življenja. Kafka u pogon stavlja mračnu stranu prirode, on se poigrava instinktima i nagonima, ličnim i kolektivnim mehanizmima. Onim što je intimno i onim što je zvanično.
U Kafkinom svetu čovek je mučen, ponižen, maltretiran od društva kojem pripada. Doduše i od sopstvenih porodica. Kafkin junak je postiđen, pred sobom, pred svojim telom, pred svojim emocijama. U igri nije isključivo surovost vladajućeg aparata i nelagodnog sveta. Svet nikada nije lagodan. Sistem nikada nije preterano empatičan. Svet iz Kafkine perspektive sagledan je očima likova koji se bore sa sopstvenim emocijama, strahovima, inhibicijama, osećajem krivice koji je posebno intrigirao interpretacije zasnovane na psihologiji. U svemu tome nazire se univerzalnost njegovog dela, popularnost koju nije prekrilo vreme, jer tako nešto sa velikom umetnošću nikada i nije moguće, činjenica da svaka nova generacija otkriva Kafku i kada ga jednom spozna nikada ne odustaje od njega.