Prvi je na Balkanu za svoje zaposlene uveo instituciju bolovanja, o svom trošku je gradio kuće i stanove za zaposlene u pivarama i rudnicima, mnogima od njih je bio i kum.
Pored ostalih dobrotvornih aktivnosti trebalo bi naglasiti da je obezbedio novac za izgradnju zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti. Od malena je učen da je znanje moć, stoga se tako ponašao do kraja života.
Priča o Đorđu Vajfertu (1850 – 1937) srpskom industrijalcu nemačkog porekla, guverneru Narodne banke, dobrotvoru, životnom istraživaču i pomagaču slabijih i nemoćnih, zapravo je priča o ljudskoj veličini koja nema ograničeni rok trajanja.
Đorđe Vajfert se rodio Pančevu, u imućnoj pančevačkoj porodici. Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom 18. veka, u potrazi za sopstvenom srećom isprva kao trgovac, zatim i kao proizvođač piva. Kako bi ojačao svoje preduzeće poslao je svog sina Ignjata u Minhen da radi u tamošnjim pivarama i izučava zanat. Posle Ignjatovog povratka, grade najveću pivaru na Balkanu, koja je postojala sve do 2008. godine.
Sa medaljom u grobu
Tokom 1865. godine iznajmili su postojeću pivaru u Beogradu, kako bi tu počeli sa proizvodnjom, takođe i da bi izbegli troškove carine prilikom prevoženja pančevačkog piva za Beograd.
Đorđe Vajfert je u Pančevu pohađao nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, nakon čega ga je otac poslao u Trgovačku akademiju u Budimpešti. Nakon toga je bio na usavršavanju u Vajenštofenu, pored Minhena, gde je apsolvirao Veliku pivarsku školu. Kada je diplomirao vratio se u Beograd sa ciljem da pomogne svom ocu. Kod njih su se porodične vrednosti uzgajale poput najnežnije biljke. Sagradili su novu pivaru na Topčiderskom brdu, a Đorđe Vajfert se 1873. godine oženio Marijom Gisner.
Kao veliki dobrotvori napravili su i Veliko katoličko groblje u Pančevu, gde se i danas nalaze posmrtni ostaci članova porodice Vajfert. Takođe su iz svog fonda sagradili pančevačku katoličku Crkvu Svete Ane, kao i mnoge druge javne i dobrotvorne ustanove.
Kada se Đorđe iz Pančeva (tadašnje Austrougarska) preselio u Beograd, godinu dana pre svoje ženidbe, aktivno se uključio u javni život, ponovo uspostavljene Kneževine Srbije. Godinu dane pre izbijanja Srpsko-turskog rata Vajfert je poklonio novac iz fonda za kupovinu topova za srpsku armiju.
Tokom rata se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac i bio je u službi pri konjici. Za pokazano junaštvo u srpskoj vojsci primio je orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, a bilo ih je mnogo, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob.
Vajfert nije bio član nijedne političke partije, uvek se trudio da služi kao balans u uzburkanom političkom životu tadašnje Srbije. Jedan od primera je i Timočka buna, pobuna protiv kralja Milana Obrenovića 1883. godine.
Veliki broj srpskih političara je tada bio uhapšen i suočen sa smrtnom kaznom. Vajfert je tada tražio zvaničan prijem kod kralja i zahtevao da se smrtne kazne zamene za vremenske, što je opravdavao prestankom daljnjeg krvoprolića u Timoku, a samim tim i u Srbiji.
Kum tuđih patnji
Tokom 1893. godine Đorđe Vajfert je osnovao je fond kralj Stevan Dečanski, dobrotvornu organizaciju koja se brinula za gluvonemu decu i omogućavala im školovanje i uključivanje u redovan normalan život. Ne samo da je osnovao ovaj fond već je bio i glavni finansijer i nosio titulu počasnog predsednika.
Tokom Prvog balkanskog rata, 1912. godine Vajfert je platio za 60.000 vekni hleba koje su bile davane najsiromašnijim porodicama u Beogradu.
Za vreme Prvog svetskog rata Srbija je bila okupirana od strane Austrougara, a Đorđe je te ratne godine proveo na jugu Francuske odakle je slao pomoć Srbiji. Posle rata se vratio u Beograd da pomogne u ponovnoj izgradnji porušenog grada. Osnovao je Bolnicu za ženu i dete u Beogradu.
Poklonio je zemljište za izgradnju kluba „Beogradsko žensko društvo“.
Samo jedna od činjenica je da je 1923. godine poklonio svoju svetski bogatu numizmatičku zbirku sa više od 14 hiljada kovanica Beogradskom univerzitetu. Vatrogasnoj instituciji je poklonio osobitu pažnju i od 1921. je bio predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. Između ostalog, bio je počasni predsednik pančevačke Pučke banke i vršačkog vatrogasnog udruženja.
Nije zaboravljao ratne invalide, osnovao je ratni fond „Sveti Đorđe“. Među prvima je u svom domu otvorio bolnicu, koju je sam finansirao da bi se lečili ranjenici i kako u starim spisima piše: „otadžbini je vraćao vojnike, porodicama hranitelje, a decu očevima.“
U Budimpešti je 1890. godine pristupio masonskoj organizaciji, a nakon osnivanja Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca, izabran je za velikog mastora lože koja kasnije dobija ime Velika loža Jugoslavije. U starosti je proglašen za velikog doživotnog majstora lože Velike Jugoslavije.
Umro je 12. januara 1937. godine, u 17.20 časova u svojoj vili u Beogradu. Kraj njegovog odra je prošla kolona svih značajnih ljudi iz Jugoslavije, a sahranjen je na pančevačkom katoličkom groblju. Nasledio ga je sestrić Ferdinand Gramberg. Trebalo bi gajiti taj viteški i plemeniti duh, širiti ga među sobom poput mantre.
Da smo malo pametniji i mi bismo nasledili i gajili taj viteški i plemeniti duh i širili ga među sobom kao mantru.