Doživeti Beograd onakvim kakvim zaista jeste ne podrazumeva ludu brzinu i punu voltažu, već samo prihvatanje toga da budete iznenađeni i spremni da promenite planove.
Foto: Milan Bajić
Nedavno je jedan putopisac napisao da je Beograd najlepši u svitanje. Ima istine u tome. U trenutku kada se grad na rekama budi, sva njegova lepota dolazi do punog izražaja, jer se može osmotriti, oslušnuti, dodirnuti bez smetnji koje stvara svakodnevnica u svom punom izrazu – od uličnih gužvi do saobraćajne buke. Uvertira u beogradski dan jeste trenutak mira koji polako iščezava i u tome je njena posebna draž. Obično se pun doživljaj ovog grada vezuje za njegovu noćnu atmosferu, za osećaj ničim uslovljene slobode i zabave. Ali doživeti Beograd punim plućima je, zapravo, hedonistički užitak od sumraka do svitanja, što je privilegija specifičnih gradova koji mogu da oduševe, iznenade, razočaraju, ali nikada da dosade.
Jutarnja šetnja dok se pekare polako pune, kafa na omiljenom mestu začinjena razgovorom sa osobljem ili drugim gostima, jer se to u Beogradu podrazumeva, predstavljaju nezaobilazan i omiljeni ritual. U uskim ulicama Vračara ili Dorćola, u restoranima nadomak reke, intimnim zemunskim kafeterijama, kvalitet kafe neće izneveriti, kao ni mogućnost da pronađete sagovornika. Ili da uživate u tišini, ukoliko niste ljubitelj jutarnjih razgovora.
Foto: Milan Bajić
Beogradski dan je ono što zbunjuje mnoge. I to pitanje se često postavlja: – Odakle i kuda idu svi ovi ljudi? Zar je moguće da niko ne radi? Ali, u isti mah, ta gomila mladih, starih, ljudi srednjih godina, užurbanih, letargičnih, onih koji negde idu i onih koji jednostavno šetaju – ne smeta nikome. Lepota metropole kao takve je u njenoj zakrčenosti, dinamici, različitosti koju stvaraju ljudi. Dakle, za Beograd važi to da ne morate čekati nekakav “špic” da biste osetili pulsiranje velegrada. Naprotiv, nedelja uveče, što uvek mogu da potvrde oni koji žive u centru grada, jedini je period relativnog smiraja pred još jedan bučni, užurbani ponedeljak.
Doživeti Beograd punim plućima dok traje dan znači osetiti saobraćajni avanturizam, svratiti tamo gde niste nameravali, zadržati se duže od planiranog i razgovarati o temama koje vam do pre minut nisu ni padale na pamet.
Foto: Milan Bajić
Zašto? Zato što se ovde uvek nešto dešava. Ulični performansi, otvorene galerije, istaknut dnevni meni u restoranu u koji niste nameravali da svratite, ali vam je baš privukao pažnju, bašte koje rade čak i u decembru zahvaljujući spoljnom grejanju i prekrivačima od čoje, vune ili kašmira. Gastro ponuda grada je, zahvaljujući sve većem interesovanju turista, toliko bogata i raznolika da ne može da razočara ni one najzahtevnije. Isto važi i za vino. Beogradska lagana konverzacija se često pretvara u panel-diskusiju koja ne mari za vreme. Jer, gotovo uvek, a posebno kada ne planirate, nekoga ćete sresti, što u najvećem broju slučajeva prati poziv na piće. I još jedno posle toga. I tako dalje. Grad čine ljudi, oni stvaraju energiju i atmosferu mesta, njegov senzibilitet. Zbog toga je beogradski duh neformalan, ležeran i neukrotiv. Uprkos svim pravilima. Doživeti ga punim plućima znači ne opirati mu se i biti spreman na iznenađenja. Koliko god to bilo moguće. Zbog toga ovde nijedan dan ne liči na onaj prethodni. A noć je već priča za sebe.