Svake godine kroz Beograd prođe veliki broj stranih urologa sa željom da unaprede svoje sposobnosti. Razlog je jednostavan – u ovoj oblasti hirurgije, srpski doktori su daleko ispred svojih inostranih kolega. To potvrđuje i razgovor sa specijalistom urologije Dr Vladimirom Kojovićem
Svega četiri dana je bilo dovoljno Petrosu Cafrakidisu iz edinburškog Univerziteta Sent Endrjuz i Atanasosu Ekonomuu iz Univerzitetske bolnice u Larisi da dođu do dva laskava zaključka. Prvo, iako su prvi put kročili u srpsku prestonicu, ocenili su da je kao „grad na Balkanu koji se mora videti“ zbog kulturološke bliskosti i zanimljive istorije. Drugo, beogradska škola rekonstruktivne urologije ih je kao urologe inspirisala svojim velikim brojem slučajeva i ogromnim iskustvom. Iza ovih utisaka se krije doktor Vladimir Kojović, srpski urolog kojeg nazivaju „svetski poznatim“. S pravom, čini se. Našli smo se u novotvorenoj bolnici Euromedik na Novom Beogradu gde su se pripremali za ulazak u operacionu salu. „„Njegovo iskustvo dobrano prevazilazi uobičajene okvire, a njegov veliki integritet je u saglasju s gostoljubivošću i toplinom srpskih kolega i s njihovim humanim pristupom. Nije reč samo o sticanju suvog znanja kao na nekom seminaru ili kursu, već se dobije ceo paket“, kaže doktor Ekonomu. Doktor Cafrakidis je saglasan da je beogradska škola rekonstruktive urologije bez premca. „„Same operacije ne zahtevaju tehnološke novitete i svuda u svetu se rade isto. Njihov uspeh otuda zavisi isključivo od veštine hirurga, a ona se ne može kupiti“, zaključuje on.
Ovi grčki urolozi su samo neki od petnaestak urologa koliko ih svake godine dođe u Srbiju na edukaciju. Doktor Kojović kaže da očekuje dolazak dvojice kolega iz Južne Afrike, a potom i iz Švajcarske. Ono što su, recimo, Rusija za očnu hirurgiju i Hjuston za kardiohirurgiju, Beograd je za rekonstruktivnu urologiju. Drugim rečima, brend, stecište, svetska prestonica transrodne i genitalne hirurgije.
Na pitanje o kontekstu u kojem se Srbija proslavila u ovom pogledu, doktor Kojović odgovara da je najzaslužnija duga, pionirska tradicija. „„Prvu zvaničnu operaciju promene pola u Beogradu uradio je 1987. godine istinski vizionar, profesor doktor Sava Perović, praktično osnivač beogradske škole rekonstruktivne urologije. Imao je ogromnu energiju, o operacijama je razmišljao bukvalno neprestano, a tehnike je osmišljavao pre no što su uopšte postojale. Imati 32 godine dugu tradiciju nije mala stvar, naročito s obzirom na njenu pionirsku dimenziju. Slične operacije su se tada radile na svega nekoliko mesta u svetu. Od tada je kroz Beograd prošlo mnogo pacijenata i kolega i sada je omogućeno kolegama iz celog sveta da boravak u Beogradu bude u vidu zvanične edukacije u oblasti transrodne i genitalne hirurgije“, kaže doktor Kojović, koji je i asistent na Katedri za hirurgiju Medicinskog Fakulteta u Beogradu.
Svake godine se u Srbiji obavi veliki broj transrodnih operacija. Ako se konverzija genitalija vrši iz muških u ženske, operacija se obavlja u jednom aktu. Međutim, ako je smer suprotan, često je za punu konverziju potrebno dva do tri akta kako bi se formirale potpuno funkcionalne muške genitalije.
Doktor Kojović je oklevao kad je upotrebio termin „promena pola“. „„Duboko je pogrešno koristiti ga, ali je previše čest u svakodnevnom govoru. S medicinske tačke gledišta, mi vršimo hiruršku konverziju genitalija, odnosno usklađujemo genitalije s pravim polom pacijenta, pa je sada je legitimno reći da radimo „„operaciju potvrde pola“, komentariše on. Razlog je jednostavan – kada se dete rodi, društvo mu dodeljuje rod u zavisnosti od izgleda genitalija. U većini slučajeva, dodela je ispravna. Međutim, u nezanemarljivom postotku od oko 0,6 odsto, jednako zastupljenom u svim epohama i na svim meridijanima, mentalni pol i dodeljeni pol nisu u saglasju. Razlog – čista fiziologija. Muške i ženske genitalije su istog embriološkog porekla – potiču iz istog „„pupoljka“ koji u jednom trenutku u toku intrauterinog razvoja bude usmeren ka jednom od dva pola. U retkim slučajevima ova „„skretnica“ razvoja genitalija bude usmerena na stranu pogrešnu u odnosu na nepromenjivi moždani „„rodni imprint“.
„Reč je dakle o urođenom problemu koja onemogućuje normalan, srećan život i kao takvog ga treba i posmatrati. Recimo, 41 odsto transrodnih osoba ili pokuša ili nažalost izvrši samoubistvo. Oni koji to ne učine najčešće svakako nemaju ispunjen život. To je životna borba koja počinje od ranog detinjstva“, kaže doktor Kojović.
„Sudbina svakog pacijenta predstavlja zaseban dugo-metražni film“, kaže u šali, ali jedna je naročito napravila dugoročan utisak, delom zato što se s njom susreo pri početku karijere. Bila je to dvadesetsedmogodišnja Peruanka iz Lime koja je rođena kao muškarac. Imala je svega pet godina kada je shvatila da nije ono što njeni roditelji misle da jeste. „„Vidite, deca u Peruu u školu kreću baš u tom uzrastu, a razredi su rodno isključivi. Kad je završila u razredu prepunom dečaka, našla se u stanju šoka. Tog trenutka petogodišnja Peruanka je shvatila da nije ono za šta je smatraju roditelji i okolina“, kaže doktor Kojović.
„Česta zabluda o transrodnim osobama je da je njihovo stanje hir. Niko se ne muči toliko od ranog detinjstva zbog hira. Dolaze nam iz celog sveta i iz svih zaleđina. S mnogim pacijentima sam ostao u kontaktu i pratio sam ih kroz sumnje, nesigurnosti, suze radosnice i društveno prihvatanje. Veoma je važno naglasiti da se operacija potvrde pola ne može izvršiti na maloletnim osobama i da je reč tek o prirodnom zaključku dugog procesa koji počinje s najmanje jednogodišnjom psihijatrijskom evaluacijom koju prati endokrinološka hormonska terapija“, dodaje on.
Republički zavod za zdravstveno osiguranje pokriva veći deo troškova pacijentima iz Srbije, a strani pacijenti i dalje plaćaju manje no drugde u razvijenom svetu. Ekonomski aspekt se ne sme zanemariti, ali je kvalitet rada je ono što Srbiju čini svetskom prestonicom transrodne hirurgije. U društvu konzervativnom koliko je srpsko – dakle mnogo –, doktor Kojović priznaje da je i sam isprva imao izvesne rezerve i dileme. „„Moj profesionalni put je počeo i dalje je vezan za dečiju hirurgiju i hirurgiju urođenih uroloških anomalija. Iako sam imao određene rezerve i dileme, bio je dovoljan jedan ozbiljan razgovor s pacijentom da shvatim veličinu njihove borbe. Od tog trenutka, samo me je interesovalo kako da im pomognem. Još jedan trenutak je mnogo uticao na promenu svesti o transrodnim osobama i hirurgiji – pre nekih dvadesetak godina, pokojni patrijarh srpski Pavle se susreo s doktorom Perovićem i nakon razgovora je odlučio da podrži stručni tretman transrodnih pacijenata. Patrijarh srpski gospodin Pavle je tada, i pacijentima i lekarima, dao blagoslov za njihovu veliku borbu“, priseća se doktor Kojović.
Društvo i dalje treba da prihvati ono što je srpski crkveni velikodostojnik bio davno prihvatio. Još je važnije to što se naši doktori nalaze u prvim redovima ovog procesa, što to stručna svetska javnost vidi i što im odaje zasluženo priznanje.
Piše: Slavko Stefanović