Virtuoz i tvorac hitova klasične muzike govori o specifičnom duhu Beograda i muzici koja ga prati, kao i o ulozi umetnosti u građenju boljeg društva.
Foto: Aleksandar Jančević
U kojim muzičkim delima mislite da je najbolje implementiran specifičan duh Beograda, ali i generalno Balkana?
Svaki prosečno narcisoidni umetnik koji iole drži do sebe, uključujući i mene, odgovoriće: “U mojim!” Činjenica je da čak imam i kompozicije koje bi mogle da opravdaju ovakav odgovor, a koje često izvodim na svojim koncertima, kao što su Belgrade Blues i Two Pieces in Balkan Style. Naravno, na ovo pitanje, svako bi dao neki svoj odgovor. Za nekoga je to muzika Bore Đorđevića, a za nekoga Bobana Zdravkovića. U principu, imate onoliko različitih Beograda koliko ima i ljudi koji u njemu žive, ili su ga posetili, ili čak samo čuli za njega. Hajde da kažemo da bi moj mali soundtrack uz grad u kome sam se rodio bila numera Pod sjajem zvezda, sjajnog Predraga Ivanovića.
Volite da iskačete iz okvira kad stvarate muziku. Šta Vam smeta u ponudi klasične muzike Beograda? Koja su to “opšta mesta” u klasici?
U svemu, pa i u muzici, postoje specifični lokalni problemi određenog mesta i oni koji su manje-više univerzalni i muče celu planetu. Klasika je kao što znamo u krizi, zajedno sa lepim umetnostima uopšte, budući da su ljudi sve površniji, i da se, ruku na srce, ozbiljno radi na njihovom zaglupljivanju. Opet, jedan ozbiljan deo krivice za to je i na ljudima koji se bave ozbiljnom muzikom, i to čak ne treba ni dokazivati. Da li će im u nekom trenutku doći do pameti koliko važnu ulogu umetnost igra u pravljenju boljeg društva i boljeg čoveka, to iskreno ne znam. Beograd, kao muzička sredina, traži jednu malo detaljniju analizu, za koju je potrebno više od jednog pitanja. Mogu samo da kažem da je izvorišni problem muzičke branše u Srbiji, kao i svih ostalih, pa i naravno društva u celini, problem negativne selekcije kao osnovnog principa na kome počiva ceo sistem.
NASA, Vatikan, Ujedinjene nacije… Vrlo je teško pobrojati sve Vaše trijumfe. Čoveku može da se zavrti u glavi od toga. Zašto nikad niste napustili Srbiju?
Malo mi je teško da budem saglasan sa time da “nikad nisam napustio Srbiju”, budući da sam dobar deo života proveo negde drugde, ali razumem Vaše pitanje. Ljudi koji su ceo svoj život proveli na jednom mestu imaju snažniju potrebu da se “otisnu” i promene život iz korena. Moj život se već toliko puta menjao da je ta promena neka vrsta konstante, a Beograd predstavlja neku vrstu nulte tačke kroz koju prolazi klatno mojih vremenskih i geografskih oscilacija.
Foto: Aleksandar Jančević
Na čemu radite ovih dana i kako će izgledati jesen i zima u Vašem radnom kalendaru?
Pišem jedan koncert za violončelo i simfonijski orkestar. Odavno imam ideju za nešto što će se zvati “The Legend of a Horse Whose Soul Turned Into a Fiddle” i pre nekog vremena sam se sa Predragom Gostom dogovorio da to bude i porudžbina Makris Orkestra, kojim on diriguje, a gde sam već nekoliko godina “kompozitor u rezidenciji”.
Jesen i zimu obično volim samo na razglednici, i tada sam najčešće negde gde je toplo, ali je činjenica da su to i periodi kada najmanje vremena provodite igrajući se, a najviše završavajući poslove kojima je neophodno posvetiti ozbiljan napor. To je pomalo kao neki obrnuti Ezop.
Autor: Miljana Nešković
Kad ste poslednji put ispred sebe imali projekat u nastajanju od čije snage ste se plašili?
Jutros. Ne postoji projekat koga se ne plašim. Biblija kaže: “Početak mudrosti je strah Gospodnji.”
Razgovarala: Miljana Nešković