Pokret može da izrazi mnogo toga. Bez reči. Bez glasa. Aja Jung analizira trajanje Beogradskog festivala igre i njegov značaj za kulturnu scenu Beograda. Aja Jung, osnivač i direktor Beogradskog festivala igre, u susret još jednom izdanju ove omiljene i renomirane pozorišne manifestacije, govori o istinskoj moći te velike umetničke forme, kao i programskoj koncepciji festivala i publici koja mu je verna.
Posle tako mnogo iskustva i stečenog znanja, u čemu prepoznajte iskonsku moć igre? Kako biste je opisali?
Moć je u neizgovorenoj, a jasnoj i istinitoj reči. U slobodi, u nepredvidivosti, u jedinstvenosti, u beskonačnosti… Verujem da je na početku uvek i oduvek – pokret.
Kakav je programski koncept predstojećeg Beogradskog festivala igre?
Petnaest fantastičnih trupa, za petnaest godina trajanja festivala. Počinjemo sa novim komadom čarobnjaka Dimitrisa Papajoanua, sledi izraelska trupa Vertigo, baleti iz Hongkonga i Sidneja, norveški Zero Visibility… Uzbudljiv je solo komad nove zvezde britanske scene Akaša Odedre, i to u koreografiji Akrama Kana, kao i komad “Dečaci” Roja Asafa. Radujemo se povratku Baleta Trokadero iz Njujorka, Kompanije Kristjana Ingimarsona iz Kopenhagena i kompanije Peeping Tom iz Brisela… Očekujemo sa nestrpljenjem i komad Silvije Gribaudi, inspirisan osamdesetim godinama prošlog veka i kultom Džejn Fonde, intrigantni “Vrt zemaljskih uživanja” Kompanije Mari Šuinar iz Montreala, ili komad “Četrdeset” Norvežanina Jua Stromgrena u izvođenju Poljskog teatra igre… Koncept je u novim i najzanimljivijim produkcijama, kao i u mogućnosti da tokom proleća svu pažnju svetske kulturne javnosti usmerimo ka Beogradu. 
Kada, iz godine u godinu, osmišljavate program festivala, čime se zapravo vodite? Savremenim tendencijama? Kako uspevate da iznenadite publiku?
Vodim se dobrim savetima iskusnih ljudi iz celog sveta, preporukama umetnika, pokušavam da pre svih otkrijem planove različitih trupa i koreografa, da otkrijem nove i mlade autore… Radujem se kada predstave mogu da pogledam pre nego što dođu u Beograd, ali je još veći izazov kada se upravo u Srbiji dogode neka od prvih izvođenja komada…
Iz dosadašnjeg iskustva, na šta beogradska publika najbolje reaguje?
Sve zavisi od publike. Ponosna sam na činjenicu da smo tokom prethodnih godina uspeli da stvorimo različitu festivalsku publiku. Jednostavno, imate ljude koji biraju rad Vima Vandekejbusa, ili ljude koji se raduju komadima Murada Merzukija. Upravo u tome je ogroman uspeh današnje savremene igre i našeg festivala. Raznovrsnost programa, različitosti koreografskih rukopisa, hrabrost da predstavimo neverovatnu sinergiju umetničkih disciplina… Ako pogledate bolje u biografije koreografa koji tokom ovogodišnje edicije festivala dolaze u Beograd, shvatićete da među njima ima filmskih reditelja, slikara, bivših hokejaša, bivših pilota, profesionalnih vojnika… I svi oni stvaraju neponovljive pozorišne događaje.
U odnosu na međunarodnu scenu, kako vidite domaću produkciju u ovoj oblasti?
Nažalost, ne možemo se još meriti sa svetom, i to zbog lošeg rukovođenja koje traje decenijama, a ne zbog manjka dobrih igrača. Dogodi se ponekad iskorak, mahom u koreografiji onih umetnika koje je Beogradski festival igre predstavio, a koji su poželeli da nam se vrate. Bili su to Pol Lajtful, Jirži Kilijan, Jasmin Vardimon, Paolo Manđola, Gaj Vajcman, Edvard Klug… Međutim, svaka dobra produkcija bljesne na nivou malog incidenta, i nikada ne postane praksa. Verujem da imamo divne umetnike, mnogo mladih i iskusnih igrača, kao i sve uslove da se naš balet i savremena igra plasiraju dobro u regionu. U par nežnih, ali mudro isplaniranih koraka, možemo imati dobre, funkcionalne i referentne trupe. Navijam za to!